U POTRAZI ZA LJUDSKIM BIĆEM: Mladi umetnik Antanasije Punoševac o izložbi u galeriji Ulus

Ovako svet oko nas sagledava mladi umetnik Antanasije Punoševac (1992), koji već iza sebe ima osam samostalnih postavki, a nedavno je u Galeriji ULUS, u Knez Mihailovoj, predstavio doktorski projekat na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti - izložbu "Prostori ljudskog prisustva", koja je naišla na odličan prijem kod gledalaca i likovne kritike.

Ljudsko telo i lice, koji su u središtu njegovih dela velikih formata, kako tvrdi, nametnuli su mu se sami kao tema, od samih početaka:

- Još pre upisa na FLU, a i tokom studija, spontano sam se okrenuo figuraciji, iako imam interesovanja i razumem i nefigurativne umetnosti - kaže, za "Novosti", Punoševac. - Figura mi otvara širok prostor likovnih mogućnosti u traženju izraza koji me interesuju, po pitanju formalnih karakteristika slike. A nudi, s druge strane i jedan psihološki, ali mnogo više i duhovni pristup čoveku.

Prvenstveno ga, kako objašnjava, interesuje univerzalno prisustvo ljudskog, pa se zato nije bavio psihološkim konceptima, već neposrednim posmatranjem čoveka kao takvog:

- Tu nije bitno da li je to neko nama poznat ili ne, već koja su univerzalna značenja tog lica. To su sadržaji koji se ne tiču nekog određenog momenta, socijalnog konteksta, već nude mogućnost zadiranja u nešto dublje, što se tiče našeg postojanja, ali i odnosa sa drugim ljudima. Posebno onim nepoznatim: koliko ih vidimo na ulici, razumemo, da li nam je bitno to drugo ljudsko biće. Ovi radovi tiču se toga kako sa lica i tela nama nepoznatih osoba možemo da čitamo nešto što nam je svima zajedničko. Tragam upravo za tim arhetipskim vrednostima, a u tome je osnovno saosećanje prema drugom ljudskom biću.

Izložbu u ULUS-u Punoševac je zakazao još prošle godine, a tema i naslov "Prostori ljudskog prisustva" su smišljeni još pre dve godine, kada je prijavio doktorski rad kod profesora Radomira Kneževića (inače, master studije, kao student generacije na FLU, završio je 2015. kod profesora Gordana Nikolića). Umesto ljudskog prisustva, kako kaže, zbog situacije sa pandemijom i insistiranja na socijalnoj, fizičkoj distanci, sada se uspostavilo nešto suprotno - ljudsko odsustvo:

- Tako je ideja izložbe u potpunoj opoziciji od onoga što živimo, i u toj kontri je aktuelna. Nadam se da ovo što sada imamo neće trajnije i dublje uticati na to da se ljudi još udalje.

Optimista sam i mislim da će čim ova pošast prođe, svi zaboraviti na to. Iskonska je potreba da imamo kontakte jedni sa drugima, da budemo bliski.

Možda je, ističe umetnik, ovo i test za naše vreme, u kome se stalno insistira na tehnologiji, virtuelnom svetu, da se jedinka odvaja, da bude samostalna...

- Sve što se desilo sa pandemijom dokazalo je da je mnogo teško da se tako živi - izričit je Punoševac.

- Možda nas to malo i osvesti i dovede do toga da shvatimo koliko je teško biti čovek i biti sam.