ANĐELKO ANUŠIĆ O KNJIZI "LEGENDE O V(J)ETROM VIJANIMA": Srbi u Hrvatskoj nisu ni imali svoju domovinu

 - To mi je lična satisfakcija, kao i čitavoj paleti mojih likova, mahom znanih i neznanih mučenika i stradalnika, heroja i junaka, izgnanika i bezdomnika. I podvižnika, to treba posebno istaći, u oblasti duha, kulture, vere i zadužbinarstva. A taj prostor, ta zona srpske krivice, kako bi rekao profesor Lompar - sindrom kojim su nas uspešno besežirali svetski silnici - prepun je neistraženih, neisplakanih, neoknjiževčenih ljudskih sudbina. Varaju se oni koji smatraju da je sve napisano i opisano. Mislim da se srpski pisci ni izdaleka nisu odužili neizmernom udesu naroda kome pripadaju.

o Žiri je kao posebnu vrednost "Legende o v(j)etrom vijanima" označio jezik, u kom je sadržano i pamćenje i kultura. Šta je ostalo od tog blaga, posle progona Srba?

- Sve je poteklo sa njegovog izvora, da bi u jeziku bilo večno uskladišteno. Posle svega ostaje jezik, čiji duh sada lebdi nad pustoši razorenih i otetih krajiških staništa. I zato taj prostor nije prazan, i nikada neće biti. Zaboravili su gonitelji da Riječ bijaše na početku. A i na kraju je, končina koja nikoga neće poštedeti. Moji junaci, kao poslednji Mohikanci, nažalost, ili na sreću, nose u duhu tu tablicu koji su im predali preci. Kako u slojevima ovih pripovesti ima i arhaične jezičke potke koja se ne da ni pokrasti, ni oteti, ni asimilovati, ni preimenovati, ovo su, najzad, i priče o arhajskom i antejskoj snazi jezika koji čuva, koji je sačuvao u jednom dramatičnom prostoru i vremenu, jedan prognani narod, njegov milenijumski žižak.

o Dve velike teme sa kojima su suočeni vaši junaci su gubitak domovine, ali i nestajanje jezika, a sa njim i kulture. Čini se da je teško odrediti koji gubitak je veći?

- Bez svoga jezika i ćiriličnog pisma u javnoj upotrebi, bez sopstvene nacionalne i istorijske komponente u školstvu i prosveti, bez svojih izdavačkih kuća, listova, radija i televizije, lišeni prava na stvarno učestvovanje u društvenom i političkom oblikovanju stvarnosti - a na što su imali garanciju po odlukama AVNOJ-a i ZAVNOH-a - Srbi u Hrvatskoj nisu ni imali svoju domovinu. Kao skupina poslednjeg reda, oni su živeli u socijalnoj rinfuzi, u političkom karantinu. Nešto što se nema - ne može se ni izgubiti. Davno su oni sve izgubili. Trećina od one trećine koja je tamo ostala, danas je, preblago je reći, u getu.

o U "Legendi o v(j)etrom vijanima" kroz porodične istorije spoznajemo kako je senka zla (ne)primetno najpre proterala radost života, a potom i sam narod. Kako se boriti protiv takve mržnje?

- Globalisti (koje neki nazivaju i satanisti!) propisuju toleranciju kao delotvoran lek protiv nenavidnosti. A njihovi domaći učenici pomirenje i regionalnu saradnju. Ja sam pisac, i kao takav, laik sam u oblasti ove "farmakologije" koja se nudi. Tek mogu podsetiti da je Josif Brodski, u borbi protiv mržnje, pored ostalog, navodio da se protiv nje može boriti i originalnošću. I u pravu je. Naš narod imao je, i ne znam ni za jedan drugi narod u svetu koji je to imao, i tu vrstu odbrane. Otpora. I ne treba nam niko dosoljavati rane.

Nije li u Jasenovcu, Sveti mučenik Vukašin Mandrapa rekao ustaškom dželatu: "Samo ti, sinko, radi svoj posao", od čega je satrap zanavek poludeo. Nije li baš ta svečeva rečenica bila nešto najoriginalnije pod nebeskim sačem, što se u tome času moglo izgovoriti?

o Šta je ostalo od srpske kulture u Hrvatskoj danas, 25 godina posle progona, "Oluje" i "Bljeska"?

- Izuzimajući nekolicinu srpskih pisaca i pesnika, kao i stvaralaca iz drugih oblasti u Hrvatskoj, iz prve i druge Jugoslavije - srpski stvaralački genije na ovom prostoru ostavio je iza sebe neuporedivo i nesravnjivo dublje duhovne i kulturne, usmene i pisane tragove u vreme Vojne krajine pod knutom Austrougarske - negoli pod šinjelom Brozove slobode. A o autonomnoj srpskoj kulturi u Hrvatskoj u današnje vreme, gde trećina od one trećine jedva i diše - samoponižavajuće je i utopistički i razmišljati!