FILMSKA KRITIKA - FESTIVAL EVROPSKOG FILMA NA PALIĆU: Istinska pobeda filma

Ovo se, pre svega, odnosi na niz bezbednosnih i sanitarnih uslova propisanih pravilima, koja se dosledno primenjuju i broj gostiju, koji je smanjen, ali ne i na sam program, bogat kao i ranije. Ovaj festival, bez obzira na koronu, predstavlja nove igrane, dokumentarne i kratke filmove, nacionalne i autorske retrospektive, počasne društvene događaje i projekcije, kao i takmičarsku sekciju sastavljenu od najboljih evropskih filmova do časa izbijanja zaraze, dakle do kraja ovogodišnjeg Berlinala.

Ako se ne računa Venecija, koja je sama po sebi izuzetan slučaj (nije se prekidala ni u vreme Drugog svetskog rata!), Palić je prvi evropski festival posle berlinske smotre koji daje reprezentativni presek evropskih dostignuća u prošloj godini, što samo po sebi, svedoči o jednoj istinskoj pobedi.

Uprkos svemu što nam je donela globalna nesreća, posle koje će filmska produkcija u celom svetu vidati teške rane, film se među prvima dovoljno oporavio da se ponovo suoči sa nizom umetničkih i drugih izazova. Ovaj festival održava se u znaku te pobede: on kao da otvara prvu stranicu našeg postkatastrofičnog doba i povrđuje izuzetnu, planetarnu vitalnost kinematografa. Tamo gde je počinjao u prvim decenijama prošlog veka sa pionirom filma, u Subotici, Aleksandrom Lifkom, film dokazuje svoju izdržljivost čak i pre nego što je pandemija službeno okončana, nastavljajući tamo gde je stao sa jedinstvenom energijom.

Prvi na listi ovogodišnjih ostvarenja u takmičarskom programu (ako se ne računa domaći "Ime naroda", o kome ćemo posebno pisati) jeste rusko-belorusko-nemačka koprodukcija "Časovi persijskog" u režiji Vadima Perelmana, čije je ime poznato po nizu uspešnih TV spotova na obe strane okeana. Film je ostvaren sa najvišim ambicijama i predstavlja evropski i svetski domet. Osim izuzetne atmosfere, odličnog kastinga, precizne režije i niza drugih sinematičkih svojstava, najveća vrednost ovog filma je izuzetan scenario (Ilja Zofin), koji unosi bizarnu i sasvim neočekivanu dimenziju u već pomalo amortizovan žanr tzv. logorskog filma iz Drugog svetskog rata.

U infernu nemačkog konclagera sreću se, licem u lice, dželat i žrtva: "klasični" eseseovac Klaus i njegov lični plen, na smrt prepadnuti mali Jevrejin Žil, koji krije svoje poreklo i izdaje se za - Persijanca! Drama počinje u trenutku kad se delimično otkriva tajna Klausove potrebe za Irancem, za kojim je raspisao i internu nagradu u logoru: Nemac hoće da nauči farsi do kraja rata. Lažni Persijanac, koji ne zna ni reč ovog jezika, postaje učitelj pedantnom i doslednom Nemcu i tokom drame postepeno izmišlja naročitu tehniku tvorbe i pamćenja jednog nepostojećeg jezika, koji razumeju i govore samo dva čoveka. Niz dramatičnih, majstorskih obrta, pri kojima se čita ironija sunovrata ljudske civilizacije, vode nas do kraja ove nemoguće avanture, kroz njene sve dublje slojeve, do konačnog otkrivanja filosofije, koja stoji u podlozi cele zamisli.

Jezik, koji je još u praskozorju čovečanstva nastajao kao sredstvo komunikacije ali i razdvajanja ljudi, postaje ravan dubinskog razumevanja i spajanja; nekog novog, sasvim utopijskog humanizma, otkrivenog nigde drugde do u devetom krugu pakla. Pratimo dalje ovu mogućnost čitanja: služeći se jednim sasvim novim kodom (film je nastao po prozi Volfganga Kolhasa pod naslovom "Izumevanje jezika") koji nema ni istorije, ni početka, ni kraja, ni nastavka, nego se rađa i nestaje sa njima dvojicom, otkrivamo metafizičku nadu u opstanak čoveka. Jezik je, dakle, mogućnost da preživimo u moru kosmičkog nereda. To kao da po ovom čitanju poručuje jedan prvoklasni film, sa ambicijom da fascinira i pouči, ali ne da čita knjiške lekcije. Može li film imati veće ambicije?