POGLED ISKOSA: Anatolij Ivakin jedan od poslednjih u nizu rusko-srpskih slikara

Slikao je od detinjstva, ali je upisao Arhitektonski institut u gradu Sverdlovsk (Jekaterinburg). U to vreme postojala je ozbiljna umetnička priprema. Poznati sovjetski umetnici Igošev, Burak, Metelev i drugi predavali su mu crtanje, slikanje i skulpturu nekoliko godina. Posle trideset pet godina arhitektonske delatnosti (podizao je oblakodere širom Rusije na čelu svog tima) 2009. godine odlučio je da se ozbiljno bavi slikarstvom. Ivakin je slikar koga malo zanima savremena šira oblast vizuelne umetnosti performansa i instalacije. Profesija arhitekte veoma mu pomaže u njegovom načinu rada koji ima klasična obeležja. To se pre svega odnosi na slikanje uljanim bojama sa podslikavanjem.

Premda često snima fotografije predloška, uvek radi po prirodi, izravno doživljavajući motiv, fotografija je samo podsetnik i opšte polazište. Po najhladnijoj zimi odlazi u prirodu, ili širi štafelaj u gradskoj vrevi, praveći skicu, ne na malom formatu.

Kaže da samo tako može da doživi i vidi veliki prostor ispred sebe, pažljivo birajući stajno mesto odakle posmatra scenu u odnosu na svetlost, uočavajući živopisnost pejzaža ili vedute i kretanje sunca koje će mu omogućiti više sati slikanja u prirodi ili gradu. Potom u ateljeu tu skicu, tačnije početnu studiju, prenosi na veći format, ispravljajući nepravilnosti u kompoziciji, kontrastirajući boje, dodajući prvi plan na slici i rešavajući perspektivu.

Mada slika naizgled živo i brzo, dela su mu promišljena i utemeljena, boje usklađene, ponekad ima i i tridesetak vrste zelene na njegovoj paleti, boje koju su stari majstori izbegavali, kao i obilja lokalnih tonova u detaljima.

Ivakin je pripadnik stare ruske škole realističkog slikarstva, koja traje od Karla Bruljova do Ilje Glazunova i naših dana. Njega malo zanima dekadentna fantastika, kao pravi Rus smatra da slikar treba da se obraća zemlji, vodi i nebu, otuda kod njega toliko svetlosti, pa i prikaza blistavih ruskih crkava, koje su nekako bliže nebu od srpskih.

Ta duga tradicija realizma, sa ogromnim uticajem na bugarsko, severnokorejsko i kinesko slikarstvo, sada doživljava prevrednovanje. Kod Ivakina i njegovih saboraca, manje je krutog oponašanja prirode, preciznosti i detaljisanja, a mnogo slobode, ekspresije i poleta u potezu. Ivakin ne prenosi mimetički predstavu na platno, već svoj utisak o viđenom, ne faktografiju već doživljaj.

On uvažava plenerizam a njegov tematski opseg je isti kao kod drugih realista: pejzaž, veduta, marina, portret i mrtva priroda, posebno je istaknuta ona sa cvećem. U ruskom živopisanju, nema mesta za mrtvu fotografiju kao polazište, već za sam život. Hiperrealizam je kao materijalistička i vulgarna umetnost odbačen.