INTERVJU Štefan Kegi: Svoj život prepuštamo mašinama

Glavni junak je humanoidni robot, replika pisca Tomasa Melea, koji ima bipolarni poremećaj i strah od javnog nastupa, pa u robotu pronalazi neophodnu zamenu...

Predstavu, koja se svojom "jezom" uklapa u vreme koje živimo, režirao je jedan od najznačajnijih svetskih umetnika Štefan Kegi. Pre dve godine, s "Rimini protokolom" i predstavom "Zaostavština, komadi bez ljudi" osvojio je dve festivalske nagrade, a pojavio se i prošlog septembra s "Beogradom na daljinski". Ovog puta, simbolično će sačuvati vatru našeg poluvekovnog festivala, za koji kaže da zahteva povezanost s međunarodnim kontekstom, pa on "s ponosom tu vatru nosi". Večeras neće biti u Beogradu (režira predstavu u Berlinu povodom 250 godina rođenja Betovena), ali će onlajn uključiti u festivalska dešavanja.

* Imate li utisak da se sve oko nas pretvara u "dolinu jeze", postajući "svet bez ljudi" - kako je pre dve godine glasio i slogan Bitefa?

- Sam koncept jeze je vrlo specifičan u ovom kontekstu, pa ne bih poredio te dve stvari. Jedno je osećati se čudno, saosećati sa nečim što je mašina (ali izgleda veoma slično nama) i preispitivati šta je zapravo razlika između onih odluka koje donosi algoritam i onih koje donosimo sami. I to u vreme kad veliki deo odlučivanja prepuštamo mašinama - kaže Kegi za "Novosti". - Ako smo bolesni, potražićemo simptome na internetu. Ako tražimo partnera, potražićemo ga na aplikaciji za upoznavanje. Ako nas zanima kako najlakše da stignemo od tačke A do tačke B, pretražićemo onlajn mape. Sve smo skloniji delegiranju svojih kapaciteta mašinama. I sada kad nam te mašine prikazuju našu ljudskost kao odraz u ogledalu, osećamo određenu jezu, kako to objašnjava japanski naučnik koji je postavio hipotezu "doline jeze" Masahiro Mori. Ali, način na koji se svet trenutno menja je nešto potpuno drugo jer ne postajemo prisniji sa nečim što je mašina, već postajemo podozrivi prema ljudima sa kojima bismo inače bili prisni. Stoga osećamo udaljenost koja je umetnuta između nas i koja, iako utemljena na logičnim razlozima, da se spasu životi ljudi, ipak uliva sumnju koja nas razdvaja.

 * Kako vidite budućnost?

- Ova pandemija je potpuno poljuljala našu samouverenost da predvidimo budućnost. Nekako smo mislili da smo bezbedni, da se razvijamo ka tome da smo sve stariji, sve zdraviji, da postepeno uklanjamo probleme koji su mučili srednjovekovnog čoveka. Međutim, sada odjednom osećamo kako nije sve tako izvesno kao što smo mislili i da ćemo možda doživeti budućnost drugačiju od one koju smo zamišljali. Ono što se konkretno menja u našem polju, pogotovo u projektima izvođačkih umetnosti, jeste da moramo da preispitamo svoje navike putovanja. Jer, osim lokalnih higijenskih mera, nešto sa čime se do sada nismo susretali u ovoj meri, jeste zatvaranje granica. Doduše, Srbija je imala više iskustva od nas sa osećanjem odsečenosti od drugih zemalja... Zaista je bio šok videti granice unutar Evrope kako se zatvaraju, i shvatiti da moramo da reorganizujemo međunarodni rad bez putovanja. Možda je to bio i dobar šok, jer nas je naterao da preispitamo ekološke posledice svog ponašanja..

* U emocionalnom, psihološkom, pa i umetničkom smislu, kakve će biti posledice kovida 19 i svih oblika "poželjnog" ponašanja?

- Poslednji put gostovao sam na Bitefu sa projektom "Beograd na daljinski", predstavom u interaktivnoj pozorišnoj formi koju često koristim u svom radu. Namera je da se omogući gledaocima da reaguju jedni sa drugima, da se dodiruju, plešu ili hodaju jedni oko drugih. To je sve naprasno zaustavljeno. U septembru ću, nadam se, imati premijeru predstave koja se odlaže još od marta. Međunarodna verzija projekta zove se "Društvo - radovi u toku". Reč je o projektu tokom kojeg konstantno morate da menjate kacige, šlemove, rukavice, slušalice... To znači da fizički dodirujete veliki broj predmeta. Pošto to više nije moguće, morali smo da uvedemo upotrebu higijenskih rukavica. S druge strane, imao sam priliku da razvijem projekat pod naslovom "Crna kutija" koji mi je omogućio nešto, što je inače nemoguće. Sada mogu da izvedem gledaoce pojedinačno na scenu, oko kojih se kreće cela pozorišna mašinerija - svetlo, dim, zvuk. Sve ovo je moguće isključivo zbog ograničenog broja pozorišnih posetilaca, što znači da odjednom možemo da radimo predstavu u kojoj na svakih pet minuta imamo novog gledaoca na sceni. U normalnim okolnostima, taj projekat nijednom pozorištu ne bi bio zanimljiv iz finansijskih razloga.

PROBE SA OKTOPODOM

DOKLE god smo mi živi, možemo da stvaramo živu umetnost. Predviđam da će sve više biti interesovanja za izvođačke umetnosti van gradova, u prirodi. Ovih dana su mi u toku probe sa oktopodom, a imam i prijatelje koji prave predstave za drveće. Mislim da generalno postoji potreba da budemo bliži prirodi, kad već ne možemo da budemo blizu ljudi - što uopšte nije loše - kaže Kegi.

STRATEGIJA "NA DALjINSKI"

Nisam putovao ni na jedan drugi kontinent, što inače redovno radim. Trenutno radimo na projektu "100% Kaohsijung" (grad na jugu Tajvana), za koji je proces kastinga u završnoj fazi, ali se čini da nećemo moći lično da otputujemo tamo jer je za ulazak u Tajvan neophodan karantin od dve nedelje, a mi nemamo toliko vremena. Odjednom moramo da osmislimo "daljinski" način ili partnersku strategiju za realizaciju tog projekta. Slično rešenje ćemo verovatno koristiti i za projekat koji planiramo da realizujemo u SAD - kaže Kegi.