POZORIŠNA KRITIKA: Ili drama, ili pripovedanje

 Adaptator i reditelj, Zlatko Sviben, osim druge (1935), sa fragmentima prve (1910) verzije komada kontroverznog dramatičara, koristi i delove njegovog romana "Delo Artamonovih", pesmu o sokolu, scenu iz romana "Foma Gordejev", kazivanja samog Gorkog o sopstvenom životu... Gledalac se, neminovno, pita - čemu sve to?!

Vasu Borisovnu Ljiljana Blagojević ubedljivo igra kao komandanta nad kapitalom i životima svih oko nje, od kojih je bliska porodica najveća žrtva neispunjivih ideala - da ih klonira po svom liku i formatira ih vaspitanjem da budu loza, koju je i sama nastavila. Gvozdena žena će se slomiti, kao trska, od sopstvene ambicije. Dekadencija najbližih (razvrat muža, alkoholizam i bonvivanstvo brata, hendikep sina, karakterna slabost kćeri...), misiju će učiniti nemogućnom, ali, Vasa će, korupcijom i nedelima, podilaženjem i manipulacijom, do kraja voditi taj porodični brod u katastrofu. Sve je ovo vidljivo u jarkoj igri Ljiljane Blagojević, do trenutka, kada bi se u njenom karakteru očekivao proces, dramski izražena borba sa samom sobom, jer vidi da neuspeh neminovno dolazi. Lepa prilika za to je bila u sceni sa Rašelom, kada govori o unuku Kolji, koji je njena jedina nada. U tom momentu, nažalost, pojednostavljujući glumački zadatak, rediteljska koncepcija radi protiv nje, oduzima joj najjače dramsko sredstvo u delu Gorkog - ranjivost, koja proističe iz nerealne ambicije, koja je uvek okrenuta ka samom uzaludnom borcu protiv jačih i moćnijih. A to je ovde novo doba, koje donosi nova pravila, kojima se treba prilagoditi, da bi se njima moglo i manipulisati... Vasa ostaje u prošlosti, ona će sagoreti u sopstvenom plamenu, a porodica će nastaviti dalje. U svoj armagedon.

Zlatko Sviben i dramaturg Slavenka Milovanović su, uglavnom naracijom, što literarnom, što u video formi, u veoma složenoj scenografiji (Miodrag Tabački) opteretili dramsku strukturu "Vase Železnove" sirovim dokumentom (sam Gorki), koji je redovno potire empatiju gledaoca za "dramatis persone". Videli smo, kao u školi, korice romana, kao i naslov drame, koju ćemo gledati. Govorila se poezija Gorkog, baletski par je ilustrovao onirični karakter mlade Ljudmile, Vasine kćeri (tačna Suzana Lukić)... Zagušena dramska radnja se borila za dominaciju, ali je literatura nadvladala.

Izraziti i istiniti su, u toj neravnopravnoj borbi, bili Petar Božović (S. P. Železnov, Vasin muž), Nebojša Kundačina (Prohor Hrapov, Vasin brat), Sonja Kolačarić (Natalija, kćer), Bojana Stefanović (Rašel, Vasina snaha).

Predstava "Vasa Železnova" impresionira svojom složenošću, iako svi elementi ne pripadaju dramskom teatru. Nije dovoljno analitična, da bi asocirala na Čehova, ni dovoljno revolucionarna, da bi ličila na Brehta.