POGLED ISKOSA, ASOCIJACIJA PEJZAŽ: Tanja Nikolajević Veselinov, Galerija ULUS, septembar

Drugi deo naslova "Vidljivo-nevidljivo" znači da se  slikom nešto otkriva, utvrđuje i naznačuje ali isto tako i krije, inače bi slikarstvo izgubilo čar i postalo primenjena fotografija. Put od nastanka do izlaganja slike zapravo je obrnut, utisak, vizija, osećanje i ideja na početku su nevidljivi, da bi ih slika posvedočila, učinila vidljivim.

Ovde je reč o slikarki pejzažne tematike a umetnost je dovoljno duboka i široka da se i posvećenost jednoj temi pa i jednom motivu ne može lako iscrpsti. Premda postoje samostalno od antike pejzaž i mrtva priroda smatrani su nižim vidom u odnosu na religiozno i istorijsko slikarstvo pa su često skrajnuti u bočnim salama velikih evropskih muzeja. Pojedini kritičari, međutim, ne smatraju da je najteže naslikati akt već pejzaž. U njemu se prečesto menjaju svetlost i boje, teško ga je stoga preneti na platno, prizor je po pravilu panoramski i nezgodan za kadriranje, kao što mnogi slikari ne mogu da rade u prirodi, na otvorenom, niti su tu moguće kompozicije velikog formata.

Tanja Nikolajević Veselinov uspešno rešava mnoge od tih problema i rezultat je izložba slika većeg galerijskog formata nastala u poslednjih pet godina. Na njenim delima susreću se zapadni način slikanja pejzaža, sa slojevima boje i istočni sa laviranjem, blizak akvarelu. Kod nje ima i curenja boje, dripping-a koji je najizrazitiji u radu Džeksona Poloka. Na više slika ostavlja da se vidi belina platna koje nije podslikano, između ostalog i zato da bi posmatrač bio svestan da je reč o slici kao asocijaciji, sekundarnoj a ne bukvalnoj iluziji, podsećanju na pejzaž i utisku slikarke a ne faktografiji i prevari oka u duhu trompe l'oeil. Nije reč o realizmu, ali ni ekspresionizmu ili apstrakciji, već o sintezi iskustava koja posredno deluju u pozadini njenog slikarstva.

Ona teži da formira što originalnije stvaralaštvo i u tom cilju je sjedinila dve velike škole slikanja, dva pogleda na svet, suprotstavljene kulture iz kojih izviru dva viđenja pejzaža. U pozadini njenog rada je solidan slikarski zanat i sposobnost da slika realistički, da verno oponaša prirodu, ali ona odlazi korak dalje ka ekspresivnom izražavanju osećanja a ne (samo) podataka. Od ekspresije i pastoznog slikarstva kreće dalje, prema naznakama lirske apstrakcije, tog najlepšeg i najhumanijeg vida bespredmetnog u umetnosti. Njen pejzaž je asocijativan, poput sećanja na prirodu, podsticaj za ono što se u nemačkoj estetici naziva "uosećavanje" (Einfhlung). Reč je o poetskim slikama kao otiscima doživljaja a ne grubom prenosu podataka iz stvarnosti.