KUDA IDU ONI KOJI SU OTIŠLI: Izložba umetnice Jovane Tucović od sutra u “Kolarcu“

Neke od likovnih odgovora na ovo pitanje tražila je i radeći bojama svoga oca, slikara i vajara Milana Tucovića (1965-2019), koji je ovaj svet naprasno i prerano napustio prošlog leta. Njegovo prisustvo pokušala je da reinkarnira i umetničkim dijalogom sa platnom "Samo da ne budem zauvek ja" (naslikao ga je inspirisan istoimenom pesmom Vojislava Karanovića). Tako je nastala slika - "Oni koji su ostali".

- Ideju za izložbu dobila sam još na studijama u Italiji - otkriva za "Novosti" vajarka, koja je master prvo završila na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi Mrđana Bajića, a potom i na čuvenoj milanskoj Akademiji "Brera". - Prvobitno je to bila poetska kontemplacija o smislu odsustva i prisustva ljudi koje volimo, čak i kada fizički nisu uz vas. Razmišljanja o tome šta je odsustvo, prenela su mi se i u snove. Često sanjam prazne prostore, one u kojima volim da boravim, pozorišta ili napuštene zgrade, gde osećam enegriju svih koji su tu boravili.

Od trenutka kada je konkurisala za ovu izložbu slika i crteža nastalih kombinovanom tehnikom, na kojima su enterijeri i eksterijeri predstavljeni kao metafore, do njene realizacije prošla je cela godina, u kojoj je ostala bez oca, a potom nas je snašla i pandemija:

- Posle svega taj moj koncept dobio je jednu tužniju, grublju notu. Suočena sa iznenadnim, realnim odsustvom bliske osobe, počela sam da tragam za drugačijim, emotivnim prisustvom, energijom koja kruži. Scene praznih gradova ili teatara, iz mojih vizija, sada reflektuju realnost života sa koronom.

Radovi koje predstavlja na postavci nazvanoj "Oni koji su otišli", imaju i druge konotacije i svako može da ih čita iz svog iskustva, kaže sagovornica, koja i dvodimenzionalnim medijima pristupa kao skulptor:

- Mislim da imam mozak vajara, jer razmišljam dosta o materijalima, onome šta oni za sebe govore. Treba pronaći dušu materijala u toku rada. To sada transponujem na suve pastele. Trenutno je to malo zapuštena grana, a zanimljiva mi je jer je reč o čistim pigmentima, nekoj vrsti puderastog kamena. I u slici i crtežu trudim se da izvlačim maksimum iz samog svojstva materijala.

Kada se izražava u skulpturi, otkriva autorka, prikazuje ljudska lica, emociju, događaje, dok toga nema na njenim crtežima i slikama:

- Iako na njima nema nikoga, čovek i ljudsko prisustvo su u centru pažnje, jer smo, ipak, u galeriji, kao gledaoci, mi ispred njih. Odsustvo tako priziva prisustvo - zaključuje umetnica, kojoj je studiranje u Italiji bilo korisno iskustvo. - Milano je, sa velikim brojem novih muzeja i alternativnih prostora, okrenut savremenoj umetnosti, a i sam program na fakultetu je orijentisan ka konceptuali, koja mi lično nije bila bliska, ali sam uspela da je povežem sa svojim radom.

Kada tamošnju scenu poredi sa domaćom, kod nas primećuje daleko veći kreativni potencijal:

- Valjda i zbog činjenice da ovde nema toliko novca, već samo opredeljenje da se baviš umetnošću vuče te da goriš u posvećenosti. Tamo su mladi umetnici opušteniji, dok moju generaciju ovde već čine autorski formirane ličnosti - zaključuje Jovana Tucović.

PLES SA METALOM

KLEŠEM kamen, radim u drvetu, ali sam najbolja sa metalom - otkriva umetnica koja je tokom poslednje decenije, pored Srbije, dela izlagala u Slovačkoj, Švajcarskoj, Japanu, Italiji. - Znam sve tehnike zavarivanja, i autogeno, i elektrolučno... Dopada mi se otpor koji metal pruža. Volim dok se kuje, dok mu se menja forma, dok se krivi, skuplja. Volim da mu menjam i agregatna stanja, da ga topim. Stalno ste u nekom plesu sa materijalom, i krajnji rezultat je nešto što je kompromis između njegove prirode i vaše želje. To je i suština skulpture.