IZLOŽBA I FILM O VELIKOM SCENOGRAFU I OSKAROVCU, OTVORENA U GALERIJI RTS: Snaga Gavrikove ljubavi

Postavka nosi naziv "Snaga ljubavi", po istoimenom projektu filmske i TV producentkinje Aleksandre Gavrik, njegove ćerke, koja je snimila i dokumentarni film posvećen životu i radu našeg jedinog oskarovca, velikana koji je ostavio dubok trag u srpskoj kinematografiji.

Na otvaranju izložbe (zbog ograničenog broja gledalaca) prikazan je samo trejler ovog dokumentarca, a kako, za "Novosti", ističe Aleksandra Gavrik, on će u celosti biti predstavljen publici 13. septembra, na zatvaranju ovog programa.

- Moj otac je svoju najveću ljubav posvetio filmu, otuda naslov ovog projekta, a njegova sledeća "stanica" posle Beograda je Istočno Sarajevo, 21. septembra u Kinoteci Republike Srpske. Sledi Budimpešta, gde će izložba i film biti predstavljeni u Tekelijanumu, srpskoj zadužbini, u organizaciji fondacije Coolture producenta Milana Kićevca, koji je moj partner i zastupnik za inostranstvo. Tu su i Kinoteka u Podgorici, zatim Novi Sad koji će biti Evropska prestonica kulture, i promocija ovog projekta po Americi i Evropi.

ZAOSTAVŠTINU Vlastimira Gavrika čine scenografije za 84 igrana filma, 56 domaćih i 28 inostranih, i najveće domaće i međunarodne nagrade. Za dekor englesko-američke istorijske drame "Nikolaj i Aleksandra" o stradanju ruske carske porodice za vreme Revolucije 1917, "podelio" je Oskara koji je 1972. godine dodeljen grupi scenografa na čelu sa čuvenim Džonom Boksom. Najpopularniju filmsku nagradu Gavrik, međutim, nikada nije preuzeo.

- Moj otac je o tome napravio anegdotu - govorio je da nije imao odgovarajući smoking za tu ceremoniju i da zato nije mogao da ide u Los Anđeles da primi Oskar. Isto se dogodilo i 1987. kada je bio nominovan za Emi nagradu, za scenografiju u američkoj TV seriji "Bekstvo iz Sobibora", snimljenoj u Jugoslaviji, i bio je prvi jugoslovenski filmski stvaralac koji se našao u tom visokom krugu za televizijski Oskar. Rekao je da nema šta da obuče, jer je nosio malo veći broj odela. To samo svedoči da je Gavriku, zapravo, bilo najvažnije da radi, da su njegovo srce i ljubav pripadali filmu, a da su nagrade bile nešto sporedno i da ga nisu previše zanimale, što sam naglasila i u dokumentarnom filmu o njemu - svedoči Aleksandra.

NjENOG oca je, seća se, paralelno čekalo i po pet projekata, kako ovde, tako i u inostranstvu. Gavrik je na njima angažovao i druge scenografe, jer je iznad svega voleo svoju profesiju i bio izuzetan prijatelj svojim kolegama.

- U to vreme nije bilo sujete, filmski stvaraoci su pomagali jedni drugima, a on je tada bio jedini ekspert za velike dekore. Radio je velike evropske produkcije, "Marka Pola", "Duge brodove", i to su bili jedrenjaci i brodovi koji su zaista plovili. Izložba koju će publika moći da vidi u Galeriji RTS smanjena je na najmanji nivo, ona je samo delić Gavrikovog pedesetogodišnjeg rada. Moj otac je pola veka radio na filmu s ogromnom ljubavlju - bio je osnivač naše Akademije filmske umetnosti i nauke, i njen doživotni predsednik. Bio je i inicijator Zajedničkog legata umetničke i profesionalne ostavštine filmskih stvaralaca i drugih poslenika filma, koji je osnovan 1997. u

Jugoslovenskoj kinoteci, kako bi se sačuvala njihova dela - ističe Aleksandra.
A ona je na sebe preuzela da prikaže radove Vlastimira Gavrika - trebalo joj je 12 godina, kako ističe, da realizuje ovu izložbu, a dokumentarni film je snimila 2018, na desetogodišnjicu njegove smrti.

- Moj put je bio trnovit i težak, sva vrata su mi bila zatvorena, gotovo niko nije hteo da me podrži da napravim ovaj projekat, pa ni Kinoteka i Filmski centar Srbije. U onom ljudskom smislu, to me je jako povredilo, znajući da je moj otac mnogo radio za svoje pokojne kolege. Ali, nisam mogla da dozvolim da rad Vlastimira Gavrika pojede vreme i da bude zaboravljen. Uspela sam da realizujem ono što sam želela zahvaljujući podršci koju sam dobila od RTS, i verujem da će njegovo delo nastaviti da živi - ističe Aleksandra Gavrik.