INTERVJU Goran Radovanović: Handke je veliki prijatelj Velike Hoče

Iza intrigantnog naslova filma, koji je trenutno u fazi montaže, stoji priča o nastojanju vlasnika vinarije iz Velike Hoče u Metohiji da izradi i postavi spomen-ploču Peteru Handkeu i dovede ga na otvaranje. Ali, kako Radovanović objašnjava u intervjuu za "Novosti", to je samo "prvi sloj"...

- Ovo je priča o životu u enklavi, o limitiranosti fizičkog kretanja i komunikacije, o pitanju identiteta i opstanka. Zajedno sa Orahovcem, Velika Hoča čini najjužniju enklavu u Metohiji, one su izolovane i okružene albanskom većinom. Postoji ta jednostavna, narativna linija pravljenja spomen-ploče, data u četiri godišnja doba, a ispod nje se odvija priča o životu izolovanih Srba - objašnjava Radovanović, koji očekuje da će film (čiji je koscenarista Boris Trbić, direktor fotografije Milorad Glušica, montažer Nenad Pirnat, a dizajner zvuka Aleksandar Protić) biti spreman za distribuciju početkom sledeće godine.

o Težak život srpskog življa na KiM bio je tema i vašeg filma "Enklava" iz 2015. I tada ste putovali po najudaljenijim sredinama. Da li se nešto promenilo?

- Možda je malo bolja mobilna mreža, manja su isključenja struje, dakle, za nijansu je poboljšana energetska situacija, ali je postavka života ostala ista. A to su: strah, neizvesnost, raznorazne uzurpacije od strane albanske većine, nekažnjavanje počinilaca krivičnih dela, totalno nepoverenje u albanske institucije i konstantno potiskivanje i uništavanje srpskih identitetskih vrednosti. Na primer, kod Srba je, svi znamo, vrlo izražen kult mrtvih i predaka, važan nam je odnos sa preminulima, i to traje vekovima.

POSVETA Goran Radovanović i Peter Handke, Foto privatna arhiva

I onda danas, kada dođete na srpsko groblje u Orahovcu gde je svaki nadgrobni spomenik porušen i dodatno oskrnavljen pobacanim ostacima životinjskih leševa, vi srpskom biću ne samo da ste izvukli jedan od identitetskih kamena temeljaca, već ste i poslali najdirektniju fašističku poruku: "Za vas nema mesta ovde!" To je samo jedna od trauma sa kojom se suočavaju Srbi u enklavama.

o Ipak, čini se da se to, van naše zemlje, nikoga ne tiče?

- Ne znam za primer nigde u svetu, a posebno ne u Evropi, da jedan narod živi tako izolovano, i u strahu i da se većina tako neprijateljski odnosi prema njemu. Problem je što je to stanje prihvaćeno, uzeto zdravo za gotovo, kao nešto uobičajeno. Usuđujem se da kažem kao nešto dopušteno i maltene "politički korektno", i to u vremenu kada su manjinska prava osnov svih ljudskih prava! I zato pokušavam da u igranom, a sad i u dokumentarnom filmu kažem: ljudi, ovo je tragedija i poraz svih univerzalnih humanističkih načela! Jer, 457 ljudi u Velikoj Hoči trenutno živi u nenormalnim uslovima, u getu. U 21. veku, naši ljudi u enklavama vode sizifovski život. Herojski guraju kamen opstanka. Naravno, ne možemo da se žalimo što postoji albanska većina, to je činjenica. Ali nije reč o tome, već je reč o uskraćivanju osnovnih ljudskih prava, poput onog o slobodi kretanja. Kako može čovek da se kreće slobodno ako zna da već dvadeset godina nijedno ubistvo počinjeno od strane albanskih ekstremista nije razrešeno. Strašan je i taj konstantan albanski pokušaj brisanja srpskog identiteta na KiM.

o Da li ste imali problema tokom snimanja filma?
- Nije problem stići do Velike Hoče, puteva ima i to sve boljih, ali strah od odlaska tamo je realan. Čim čovek zakorači tim putevima i vidi buljuk albanskih zastava, dakle, obeležja susedne države, postavljenih od auto-perionica i restorana za venčanja do groblja na kojima su tom albanskom zastavom bez izuzetaka obeleženi "monumenti" svih poginulih vojnika UČK, vi shvatate da je reč o pravljenju jednog novog političkog mita: "državi albanskog Kosova nastaloj na herojskoj borbi OVK protiv srpskog zavojevača".

Foto privatna arhiva

o Šta tom malobrojnom svetu u Velikoj Hoči znači to što ih podržava veliki intelektualac, aktuelni nobelovac?

- Handke je za njih neupitna veličina, neko ko ih je razumeo, neko ko je umeo da artikuliše njihovu traumu, neko ko je tu boravio, jeo i pio sa njima i ko ih je, na kraju, uveo u literaturu. "Kukavice od Velike Hoče" su jedan literarni dnevnik, poetski putopis o tom mestu, o konkretnim ljudima, koji se prepoznaju među tim koricama. Ne znam da li je neko od njih pročitao neku Handkeovu knjigu, ali ja to ne zameram, jer ni većina srpskih intelektualaca nije pročitala mnogo od Handkea, a pogotovo ne ono što nije prevedeno na srpski. Taj njegov kultni status koji uživa među našim narodom u Hoči i Orahovcu, ne pripada domenu politike ili neke medijske spekulacije, već je on duboko utemeljen u realnosti. To je čovek koji je donirao veliki novac u humanitarne svrhe u oba mesta, pomagao pojedinim ljudima i porodicama u konkretnim situacijama, popio puno belog hočanskog vina u kontejneru zvanom kafana "Rambuje" sa tim istim ljudima. Možemo reći da je Peter Handke, jednostavno, veliki prijatelj Velike Hoče. Ogromne zasluge ima njegov prevodilac Žarko Radaković, koji je ta spona između stanovništva i nobelovca, kao što je spona između Handkea i srpskih čitalaca.

o Handke je svojevremeno napisao esej o filmu "Enklava". Zna li za snimanje vašeg novog filma?

- Mislim da ne. Naravno, kad film bude gotov, biće nam zadovoljstvo da mu ga prikažemo. Jer, kada najavite film u čijem se naslovu pominje nobelovac ispada da se vi kao autor "grebete" o tu ličnost. Ali, u ovom slučaju zaista nije reč o tome. Handke je samo povod da se ispriča priča o opstanku našeg naroda u enklavi Velika Hoča, a tu priču su podržali Filmski centar Srbije i Ministarstvo kulture.

o I, hoće li stanovnici Velike Hoče dočekati Handkea?

- Zasada, Handke je persona non-grata na Kosovu i Metohiji, ali, da ne otkrivam više jer je to deo zapleta filma.

o Uskoro počinjete pripreme i za novi igrani film "Bauk" o bombardovanju Srbije, u čijem je centru jedna lična, intimna priča?

- Mislim da je važno da se bavimo sobom i sopstvenim temama, jer ako mi nećemo, ko će? Moramo da "proizvodimo" dela i da se bavimo događajima koji su suštinski za naše društvo, a mislim da je bombardovanje Srbije jedan od ključnih datuma u savremenoj srpskoj istoriji, datum koji će odrediti i buduće političke tokove naše države. Na nama je da to zabeležimo. Politički, hteli to da priznamo ili ne, srpsko društvo već dve decenije suštinski obeležava bombardovanje i okupacija Kosova. To su naši tektonski problemi koji utiču i na uspostavljanje unutrašnjih demokratskih modela.

o Da li je omladina dovoljno zainteresovana za rešenje tog problema?

- Mislim da je omladina željna istine i spoznaje i da je izuzetno osetljiva po pitanju identiteta. Samo joj treba ponuditi sadržaj. Na nama je, koji smo svedoci vremena i koji smo "izvor istine", ne dogmatske već umetničke pod uslovom da imamo dovoljno dara i mogućnosti, da govorimo o tome kroz literaturu, likovne umetnosti, film...

o Uz vaš film o bombardovanju Srbije, uskoro nas očekuje ekranizacija i drugih za nas bolnih tema, poput one o "žutoj kući", bitki na Košarama... Poslednjih godina ovakve teme bile su retkost u srpskom filmu?

- Verovatno kod većine naših komšija one su apriori označene kao nacionalističke. Zašto se jedino mi, kada se bavimo sopstvenim identitetom, proglašavamo nacionalistima? Nažalost, već dugo srpski film pati od sindroma kanskog, berlinskog i venecijanskog crvenog tepiha. Naš film je ušao u imitativnu fazu i gleda kako putem rumunskog modela da kroči na kanski tepih. Tu nisu iskreni autorski motivi, na film ulazi jedna sterilna estetika, kvaziminimalizam, što je u stvarnosti zamena za dosadu. Autor mora da ima čist motiv, da se suoči sa onim što njega i njegovu okolinu tišti, boli, sa nečim što razrešava u svom delu, a ne da priče traži po novinskim člancima koje bi potencijalno bile politički interesantne za strane fondove i festivale.