POGLED ISKOSA: LUCIDNI SLIKAR U "Lucidi"

Dok su sa umetničkih fakulteta nastavili masovno da pristižu neokonceptualni i neoavangardni umetnici a multimedijalna umetnost postala opšte mesto na doktorskim studijama, jedna manja grupa devojaka i mladića hrabro je odbacila vladajuću dogmu. Treba mnogo smelosti za stvaranje uprkos duhu vremena, nastojanju da se on preoblikuje a ostane savremen. U eri digitalne umetnosti, fotografije, videa, instalacija, asamblaža, industrijske skulpture i virtuelne realnosti neki vrli mladi svet otkrio je ponovo crtež i to onaj najdragoceniji i najređi, u duhu iracionalizma.

Jedna od najznačajnijih pojava među novim zvezdama je slikar i crtač Veljko Valjarević (Užice, 1991), akademski obrazovan umetnik. On se istakao u generaciji novih crtača pa su njegovi radovi predstavljeni i u knjizi Ars phantastica, jedinstvenoj u svetu. Valjarević se ukazao kao osoben i po tome što je među svega nekoliko stvaralaca u toj grupi uspeo da osvoji i sliku, da pređe sa crteža na slikarstvo.

U beogradskoj Galeriji "Lucida", jezgru nove i visokokvalitetne pre svega figurativne umetnosti, ovaj umetnik ima drugu po redu samostalnu izložbu; "Lucida" ne zatvara vrata svojim izabranicima. Predstavio je za naše uslove veće formate slika, na kojima se snažno pojavljuje onirički svet. San i mašta postalo su skoro zaboravljeni u savremenoj od tehnovarvarstva otupeloj umetnosti. Valjarevićeva ulja sećaju na vrhunce nadrealizma, Mediale i simbolizma 19. veka. Kako je Dragoš Kalajić govorio: "Kada sam u krizi, vraćam se svom izvoru". Zato na ovim platnima vidimo snove ne samo jedne mladosti, već povratak zakonima imaginacije. Slikajući tako da mu delo bude kako bi Bodler rekao "šuma simbola" Valjarević nema nikakvu nameru da citira, već da stvara u duhu tradicije imaginarnog. Za nekoga je takav tip slikarstva nazadan, a za drugog nasušna potreba. Kao što vidimo na primeru ovog mladog beogradskog umetnika, sada takav tip izražavanja zadobija potpuno nov smisao, u eri zalaska klasično zasnovanog slikarstva, za koje je još Leonid Šejka tvrdio da "predstavlja kompleks vrednosti kome preti zaborav".

Njegove slojevite slike omogućuju mnoga i različita čitanja, a zeleni šumski svet priziva začarane šume Maksa Ernsta, hiperstrukture razigranih detalja Ljube Popovića i vedri demonizam Dada Đurića. Prisutna su i sećanja na domete renesansnog, pre svega severnjačkog slikarstva i na religioznu ikonografiju, dramu svetske povesti.

reovlađuje potpuno zelena boja, što je hrabrost svoje vrste, jer su takav kolorit izbegavali i stari i moderni majstori, smatrajući da je zelenom teško slikati, ona je uglavnom u detaljima. U okviru jednog pogleda na umetnost Veljko Valjarević smelo i samopouzdano krči put ka samosvojnom slikarstvu.