MOJA ELZA SE VRAĆA SA ISTIM ŠARMOM: Glumica Vesna Čipčić o nastavku "Ludih godina" i potrebi naroda za komedijom

Otkrila je kako avgustovsko zelenilo i te kako može da zameni plavetnilo mora, na čijim se obalama obično sunča u ovo doba godine.

Ali, već sutra putuje u Beograd na snimanje dve TV serije, početkom sezone očekuje je i rad sa poznatim rediteljem Ersanom Montagom u BDP, a na proleće - eto nama ponovo Elze u nastavku čuvenog filmskog serijala, sada pod nazivom "Luda godina". Mada je od prošle godine formalno u penziji, poznata glumca ima posla više nego ikada.

- Igram, gotovo istovremeno, u tri serije: "Kamiondžijama" po tekstu Gordana Mihića, "Kalkanskim krugovima", a imam ulogu i u "Vremenu zla" Dobrice Ćosića. U prvoj sam gospođa koja dolazi iz Amerike da reši pitanje svog nasledstva. U drugoj, koju režira Milan Karadžić, ponovo smo Nataša Ninković i ja, majka i ćerka. Reč je o tekstu Đorđa Milosavljevića, koji se nehotice oslanja i na ovu pošast od korone... "U vremenu zla" imam jednu lepu, malu ulogu.

* Kako izgleda rad na setu u pandemijskim uslovima?

- Igrala sam nedavno i kod Šotre u "Kralju Aleksandru". Knjaz Nikola bio je Žarko Laušević, a ja njegova knjeginja Milena. Tako da sam već "onjuškala" kako to izgleda na snimanju. Svi su sa maskama, nije preterano prijatna atmosfera, ali čovek se na sve navikne. Pa i na maske. Mada više ne znaš ni koga zoveš ni ko ti se odaziva.

* U "Kamiondžijama" igrate povratnicu iz Amerike, u "Žikinoj dinastiji" bili ste Nemica Elza. "Hoće" vas te strankinje?

- Ništa lepše nego kad glumac dobije ulogu u kojoj može da se i na ozbiljan i na duhovit način poigrava s likom. To su zadaci s više prostora za sopstvenu inventivnost i kreaciju. Zanimljivo mi je i slatko, volim s tim da se igram kao glumica. Narod je više nego ikad željan komedije, hteo bi da se smeje, veseli. Desilo nam se "zatamnjenje" duša i života, pa je prirodno što je vest o nastavku "Žikine dinastije" tako odjeknula. Taj serijal je svuda oko nas ostavio dubok trag: ne mogu da dođem sebi kada čujem u Rovinju kako neki prijatelji ponavljaju moje replike od pre sto godina. Toliko se puta, uostalom, serijal emitovao da su već i vrapci naučili tekst.

* Kako će vaša Elza izgledati posle mnogo godina?

- Još nisam pročitala scenario. Divno je što ga piše Milena Marković, njen otac Joca stvorio je ceo serijal. Videćemo kako nas ona vidi i kako te naše živote "raspisuje" danas. Elza će sigurno biti u "dobro" zrelim godinama. Nadam se da će sačuvati onu dopadljivost i šarm koji je imala kao mlada.

* Pominjemo Milenu i Jovana, i vi imate sreću da su vam deca uspešno krenula umetničkim stopama. S Anjom ćete igrati u Montagovoj predstavi Living room - istu ženu u razmaku od 40 godina?

- Ersan je beskrajno zanimljiv čovek. Kako to obično biva u životu, veliki, daroviti i obrazovani reditelji su, zapravo, najjednostavniji ljudi. Mi nemamo gotov tekst, samo ideju šta hoćemo i priču koju smo zamislili. Radi se o jednoj operskoj pevačici kalibra Marije Kalas, čiji se život završava prilično tragično. Intresantno je da Ersan nije znao da smo Anja i ja majka i ćerka. Odlučio se za nas dve na osnovu snimka ranijih predstava. Nažalost, morali smo da prekinemo probe, tek ćemo 1. decembra nastaviti dalje.

* Mogli ste da igrate i rusku klasiku i američku građansku dramu, da li vam je žao što vas je najviše bilo u komedijama?

- Falio mi je, naravno, taj dramski repertoar. To je prirodno i normalno, ali ja kažem: koliko mi je od Boga dato, hvala mu na tim darovima. Jer, to jesu darovi. Mnogo toga zaobiđe glumca. Veliki je spisak uloga. Kad bih krenula da vam nabrajam... Recimo, Majku Hrabrost sam uvek želela da odigram. Opet, bila bih neskromna kad bih rekla da sam nezadovoljna.

* U svoju biografiju upisali ste i jedno posebno ostvarenje, film "Mehmede, sokole moj" u režiji Pitera Justinova?

- Bilo je to divno iskustvo, tek da vidim kako to može i kako bi trebalo. Justinov je i režirao i igrao, a partner mi je bio čuveni britanski glumac Herbert Sloun. Osećala sam se kraljevski, kao da sam najvažnija glumica na svetu! Igrala sam evropeizovanu Turkinju, tako da moj engleski nije morao da bude savršen, ali sam bila u čudu kad su oni doputovali u Zagreb samo da bi Božidar Alić i ja nasinhronizovali svoje uloge. Pošto sam u vreme snimanja imala tri predstave u Beogradu, ponudili su mojim koleginicama honorar da "uskoče" u moje uloge. Toliko im je bilo stalo do mog učešća, a svakom imponuje kad oseti da je nezamenljiv. Sećam se da me je Justinov, inače poliglota, pitao kako izgleda studiranje u Beogradu. Ispričala sam mu koje predmete imamo, a on me pitao: "A jezik?". Rekla sam da ga učimo samo fakultativno. Bio je frapiran: "Zar vi ne učite bar dva strana jezika, ako ne tri?" Zauvek sam zapamtila taj razgovor, a na FDU se do današih dana ništa nije promenilo.

* Uvek ste bili muzikalni, uostalom, karijera vam je počela u Pozorištu na Terazijama?

- Moram da priznam da se nismo lepo rastali. Ne mojom krivicom. U jednom trenutku, kao mlada glumica, osetila sam potrebu da se ne vežem samo za mjuzikl i komediju. Poželela sam da odem iz tog pozorišta. Bila sam njihov stipendista i u to vreme nisam dobijala nikakve honorare. A kad sam htela da odem, ništa mi to nisu računali. Onda sam se uvredila i rešila da napravim sa pozorištem ugovor, kakav još nisam čula da je neko potpisao: obavezala sam se da ću godinu dana igrati sve predstave besplatno! Otišla sam u Beogradsko dramsko, a posle 20 godina u Splitu sam čula od Žarka Radića da na Terazijama ni po koju cenu nisu želeli da me puste da odem, pa je to bio i razlog što su tako postupili prema meni.

* A sad, kad bi vas ponovo pozvali?

- Zašto da ne? Nisam zlopamtilo, taman posla! Meni je bilo važno da sam ostvarila ono što sam naumila: prešla u Beogradsko dramsko. Sada se sa blagom setom i osmehom vraćam u to vreme. I inače, umem da čekam.

* Mnoge predstave s repertoara BDP odlazile su, nažalost, zbog glumaca kojih više nema. Jedan od štihova kuće bio je i "Frederik ili bulevar zločina" s Draganom Nikolićem?

- Gaga mi je bio najdraži partner u pozorištu. I danas ga često pominjem. Glumac sa kojim, kad si na sceni, imaš utisak da više radi za tebe nego za sebe samog. Fantastičan. On je čudo. Za takav profesionalizam i ljubav nemam reči.

* Da li i Gidra pripada "korpusu" vaših omiljenih partnera?

- Bio je divan, šarmantan, sladak, veseljak, veliki profesionalac. Ja sam u vreme snimanja bila prilično mlada, a on uvek tu da pomogne kao stariji kolega. Divno sam sarađivala i sa Čkaljom, Ljubišom...

* Vaš sin Ivan priprema prvu rediteljsku postavku - "Beogradsku trilogiju" u Jugoslovenskom dramskom?

- On studira u Novom Sadu, filmsku i pozorišnu režiju na Akademiji umetnosti kod Nikite Milivojevića. Na klasi su zajedno i reditelji i glumci. Međusobno sarađuju, trebalo bi zajedno i da diplomiraju u oktobru sa ovom predstavom.

* Poznati ste kao veliki ljubitelj putovanja, kako ste podneli nemogućnost kretanja u doba korone?

- Ja sam osoba koja se, bez obzira na ove moje zrele godine, lako prilagodi. Kad sam shvatila da putovanja nema, pokušala sam da osmislim svoj život najlepše što sam mogla. I, moram vam priznati da sam veoma ispunjena, divno provodim vreme. Skoro da sam sebe ubedila da i nije trebalo nigde da idem, da je baš ovo najbolji izbor. U svemu što se dešavalo u prva tri meseca korone, najviše mi je pomogla ljubav dece. Bili smo zajedno u kući i samoizolaciji. Uspevali smo da te dane ispunimo radošću. Igrali smo se. Svakodnevno smo "delili" prelaznog "Oskara" - jednom od nas troje, ko bi tog dana posebno zaslužio.