ŽIVELA JE I STVARALA BEZ PREDAHA: Đorđe Milosavljević,dramski pisac, scenarista i reditelj povodom smrti Isidore Bjelice (1966-2020)

Isidora je kao prozni pisac debitovala knjigom "Prvi probuđeni" 1986, sa svega devetnaest godina. Tri godine kasnije, tada već student dramaturgije Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, zbirkom priča "Gospodar sretnih predmeta" publici se predstavila kao autor izgrađenog rukopisa, sa zanimanjem za prividno nespojive teme i motive koje je birala kako njena mladost, tako i intelektualna radoznalost. Samo je ona umela da poveže nesrećnu Smiljku i umorne rudare, Crnu Goru i pank, Milenu Barili i Cicu sklonu pozorištu, te da se sa njima pripovedački igra elegantno i samopouzdano. Ni danas te stranice nisu izgubile ništa od talenta, lucidnosti, erudicije i smisla za humor sa kojim je Isidora zakoračila na našu književnu scenu. Roman "Ozloglašena" objavljuje 1992; u njemu je glavna junakinja Pandora, Isidorina dvojnica, koja se, kako saznajemo u poslednjem poglavlju, igrom slučaja nikad nije ni rodila. Intrigantnu Pandoru i njenu životnu priču Isidora je ukrstila sa sopstvenom, u romanu-kolažu koji je vešto koristio i često menjao pripovedačku formu, od dnevnika i novinske reportaže do intervjua i stripa.

Već sa tim prvim književnim koracima, Isidora je stekla publiku koja ju je volela i pratila šta god da je radila. Sa istim koracima, stekla je i protivnike, koji su je napadali sa istom predanošću. A Isidora je radila mnogo, verujem, i zbog jednih i zbog drugih - pisala za pozorište, bavila se novinarstvom i filmskom kritikom, magistrirala dramaturgiju sa temom "Tehnotriler kao savremeni oblik tragedije", te na Fakultetu dramskih umetnosti postala, kako je rekao njen tadašnji student, a danas profesor na istom fakultetu, "sveznajući asistent". U to vreme i ja sam upoznao Isidoru, te mogu da posvedočim da ovo "sveznajući" nije preterivanje. Isidora je zaista imala pravi odgovor na svako pitanje koje bi neko od nas mogao da joj postavi. Neki odgovori su bili topli i ohrabrujući, drugi jetki i otrežnjujući - ali su svi bili pravi, od onih što prave doživotna prijateljstva, ili podjednako duge svađe.

Verujem da se Isidora opredelila za književnost kao svoj glavni umetnički domen, jer joj je proza davala najveću, skoro neograničenu slobodu. Nameravala je da se u svom pripovedačkom svetu kreće po celoj planeti, od Beograda do Kariba, od antičke epohe do savremenog doba - a samo proza može da ukine sve ovozemaljske granice i ponudi takvu vrstu nesputanosti.

Ta sloboda pomogla joj je u nečem još značajnijem - omogućila joj je da životu priđe kao svom najznačajnijem umetničkom delu. Neko je rekao da je pravljenje filma vajanje u vremenu - i Isidora je svoj život, knjige, pa i samu sebe, vajala u vremenu poput filma. Na njenim fotografijama, kadrovima iz filma njenog života, primećujemo tu laganu, a postojanu promenu - od studentkinje kojoj kao da je neprijatno da pogleda u objektiv kamere, do smele, otvorene i sigurne žene, sa šeširom kao ratničkim štitom i spakovanim koferima pored sebe - jer mesta iz proze koju piše valja okusiti i uživo. Isidora je od sebe i svog života napravila tačno ono umetničko delo koje je i sanjala - ne za sebe, već za ćerku Vilu, sina Lava i supruga Nebojšu.

Bila je odana i voljena majka; bila je dramski pisac, koji je sa svojim nekadašnjim profesorom i mentorom, a potonjim mužem, napisala, između ostalog, i "Protokole polit-art mudraca", zbirku drama u kojima se najosetljivijim temama bavila sa najdrskijom hrabrošću; bila je filmski kritičar, sposoban za najoštriju kritiku, ali i najiskreniju pohvalu - od Isidore sam dobio najveći kompliment koji mi je iko ikad uputio, kad je, pored liste omiljenih filmova krajem prošlog veka, dopisala i moje "Točkove" i "Matriks" braće/sestara Vačovski, kao njene favorite te godine; bila je scenaristkinja dokumentarnog i igranog filma, okušala se i kao rediteljka; bila je televizijska voditeljka, a istovremeno i vezilja; bila je prva i jedina Srpkinja, koja se u koridi našla oči u oči sa bikom - na svu sreću, iz arene su i bik i Isidora izašli neozleđeni; bila je autor preko četrdeset knjiga, napraviši tako lični književni lavirint, u čijem srcu se i sada krije, čekajući da je najzaljubljeniji u njenoj publici konačno pronađu.

Suočena sa bolešću, nije promenila ništa od svog umetničkog prosedea - borba za zdravlje pretočena je u prozu "Spasa". Svima nama, koji smo Isidoru voleli i pratili, izgledalo je da spas iz proze postaje njen životni spas. Zato nas je ovaj rastanak i dočekao toliko nespremne.

Slaveći život kao svoje najveće umetničko delo, Isidora je živela i stvarala bez predaha. Opraštajući se, sećam se citata iz njene "Ozloglašene": "Kada će, najzad, izaći neka knjiga proze ili strašno zabavan roman o ljubavnim mukama, koji će odjedanput, naglo, na nekoj u sredini uljuljkanoj stranici, zamoliti čitaoca da odloži knjigu, da za tren zaboravi i sadržaj i likove i pisca i da se pred ikonom Bogu pomoli. Kada bi te rečenice bile bijelim prostorom odvojene i naizgled nevidljive, možda bi se poneki čitalac i stvarno Bogu pomolio."

Isidorin odlazak, i praznina koja ostaje iza nje, izgledaju kao te naizgled nevidljive rečenice, uokvirene belim prostorom. One nas mole da odložimo knjigu, za trenutak zaboravimo sve i obratimo se Tvorcu. Tako možda nađemo ono u što je Isidora svojim životom i radom donosila svojoj porodici, prijateljima i publici - iskrenu veru, bezuslovnu ljubav i lepotu koja će nas spasti.