RODIO SAM SE DA BIH SNIMIO "VUKA KARADŽIĆA": Đorđe Kadijević o TV seriji o velikanu koji nije samo ličnost, on je epoha, istorija sveta

Poštovaoci i ljubitelji kultnog dela dovijaju se prateći ga sa jedva prepoznatljivih snimaka na "Jutjubu" koji doslovno skrnave seriju, dok Đorđe Kadijević na svoje pitanje da li se, u moru repriza koječega, razmišlja i o emitovanju "Vuka" - nije dobio čak ni odgovor od tadašnjeg direktora RTS Dragana Bujoševića, kome ga je postavio.

Svestrani vizuelni umetnik i pasionirani filmofil Stevan Aleksić, scenograf i profesor na FSU, koji godinama ilustruje jedinstvene plakate kultnih ostvarenja, svoj je omaž velikom Đorđu sačinio sa ogromnom strašću i predanošću. Posle onih za "Leptiricu" i "Sveto mesto", te za "Karađorđevu smrt", Stevan je plakatom za TV seriju "Vuk Karadžić" učinio "dubok naklon gospodinu Kadijeviću", sećajući se remek-dela koje je osvojilo Gran-

-pri Evrope i koje je, na preporuku Umberta Eka, Unesko uvrstio u riznicu kulturnog dobra Evrope i sveta.

Sva četiri rada Aleksić je, posredstvom "Novosti", darovao reditelju, a Kadijević je ostao duboko dirnut ovim potezom.

- Sasvim sam siguran da sam se rodio da bih snimio seriju "Vuk Karadžić" - kazuje nam, ne prvi put, Đorđe. - Ona je moj dokaz da sam učinio sve u pokušaju da svoju smrt učinim mogućom, da parafraziram Kafku - meni ona daje pravo na smrt. Ona je ono što će uvek govoriti da sam bio tu, ono po čemu ne mogu biti zaboravljen: "Vuk" će se tražiti, gledati i znati, on je kulturno dobro sveta a ne samo naše pigmejske Srbije ili moje drage Jugoslavije.

Glomaznost tog (u istoriji naše TV najskupljeg) poduhvata sa sredine osamdesetih, pred dvestotu godišnjicu Vukovog rođenja, zapanjujuća je za današnje i ovdašnje poimanje svega. Tokom četiri godine snimanja širom Jugoslavije, ali i Evrope, na svim autentičnim lokacijama na kojima je Vuk ostavio trag, uz ogromnu ekipu - stvarana je dvadesetdvočasovna televizijska storija o velikanu, podeljena u 16 epizoda serije za pamćenje.

- Snimao sam takoreći četiri celovečernja igrana filma godišnje, stalno na nogama i na putu, od 5 ujutru do ponoći - seća se reditelj. - Jedini sam ja sve četiri godine izdržao bez pauze, bio sam atleta sa energijom mladosti i ogromnom ljubavlju prema filmu. Kontinuitet je bio u meni, u totalnoj angažovanosti i potpunom preziru prema teškoćama, a to su stvari sa kojima jedino umetničko ludilo može da pomogne. Gotovo niko nije verovao da ću završiti - osvetio sam se na svoj način tako što je jesam završio.

Stigli su na predstavljanje u Rimu te godine, gde su "Vuk" i Jugoslavija doživeli trijumf, a Kadijevića publika htela da nosi na rukama, zbog govora u kom je rekao da, kada biste ljudskom rodu oduzeli ono što je dala Italija, to ne bi bio ovaj svet.

- Osvojivši Gran-pri u Rimu, ja sam osvojio prvenstvo Evrope u svojoj profesiji, a serija kao jedini TV proizvod ušla u riznicu kulture sveta - navodi autor. - No, nisam je zbog toga pravio. U stvari sam se igrao, ali ozbiljno i neizmerno uživao u toj igri, sa istorijom, svetom, sudbinom, razumom, ludošću, čovečanstvom, pre svega sa čovekom.

Seća se Kadijević i svoje radosti kada je pozvan po scenario, ali i sumnji koje su projekat pratile.

- Zamislite tu odgovornost, snimati seriju od nacionalnog značaja, koja ostaje, u koju su uloženi milioni dolara... Šta bi bilo da sam kiksnuo? Večeri pred početak snimanja, pred Sabornom crkvom, Vitezović i ja zarekli smo se Vuku, zakletvom koja je počinjala rečima: "Vuče matori, mi smo tvoji sinovi, mi smo tvoja deca...", i koju smo ispunili stvorivši kvalitetnu seriju - koja je i pored trijumfa u Evropi, ovde doživela prilično anemične reakcije.

Do te mere anemične, da su Kadijevića njegovi prijatelji Dobrica Ćosić i Mića Popović rezignirano pitali: "Pa šta bi trebalo da uradiš da te stvarno pohvale?".

- Sve vreme sam imao siguran oslonac, mog, najboljeg snimatelja Aleksandra Acu Petkovića, njegovu sigurnost, veštinu, kvalitet fotografije - naglašava Đorđe. - Okupio sam oko sebe sve same ludake koji ne prezaju da krenu protiv svake sigurnosti, silovite i lude na kreativan, samo umetnicima svojstven način, kao što su Aca Berček, Miki Manojlović... Vitezović je gunđao, zbog scena koje smo izmišljali "niotkuda", jer jedini među nama nije bio lud, već racionalan i uvek razuman, svestan i analitičan - njega jedinog nisam mogao navući na ludilo. No Vitez me je ukrotio geslom "Vuk je istina, drži se toga", time me je obuzdao i savladao moju sklonost ka fantazmagoričnim scenama i prizorima. Zato smo sjajan tandem.

Sa Vukom je, dodaje Kadijević, bilo nemoguće težiti odnosu identifikacije:

- Vuk nije samo ličnost, on je epoha, istorija sveta, a ne neki usamljeni holivudski junak sa kojim se identifikujete. Bio je ponižavan od mnogih, mali rastom i kljakav, živeo i rastao u bedi, ali dosegao je do najvećih visina, dospeo do najvećih umova sveta poput Getea (koji ga je uporedio sa Homerom rekavši mu: "Vi ste narod, a ne pisac!"), uzdigao se iznad svega i proradio kao vulkan. Tu metamorfozu sam želeo da prikažem, ljudsku, srpsku, evropsku dramu... A najveća opasnost bila je da snimim obrazovni, školski program. Ne samo tip čoveka koji misli, bori se protiv neuporedivo jačih i pobeđuje. - Vuk je bio i genijalan književni stvaralac, uopšte genijalan duh iz koga izlaze dela najviše vrednosti. Do danas sam uveren da su moje školovanje i filmsko znanje, ali i podjednaka ljubav prema filmu i prema svojoj zemlji (a moja zemlja je Jugoslavija), da je sve to vodilo ka tome da ja snimim "Vuka Karadžića".