IGRAM JOVANA CVIJIĆA I POSLE TRIDESET GODINA: Irfan Mensur o projektima koji ga očekuju

Irfan Mensur je ostavio trajan umetnički trag i kao glumac i kao reditelj na ovdašnjim prostorima. Bavi se profesurom, i snima i režira sa energijom, entuzijazmom i radošću koje imaju samo stvarni zaljubljenici u svoj posao, istinski kreativci i veliki umetnici. Ovih dana pred njim je veliki broj projekata koje gledaoci očekuju sa nestrpljenjem.

Ostalo vam je još nekoliko snimajućih dana u seriji Zdravka Šotre "Kralj" u kojoj igrate Jovana Cvijića, kakvi su vam utisci?

ozantan projekat, i u smislu broja glumaca, produkcije i same teme. Mislim da ta tema do sada nije načeta, i biće prvi put osvetljena. Interesantno je da sam ja kod Šotre igrao Jovana Cvijića, mladog naučnika, pre nekih trideset godina. Baveći se Cvijićem, spoznao sam koliko je on bio projugoslovenski nastrojen i koliko se zalagao za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Jugoslaviju, pa mi je malo čudno što je još na novčanici od 500 dinara. On je, naravno, suviše veliki, razum je prevagnuo, ostale su njegove evropske i svetske zasluge što se tiče geografskih nauka.

Da li možete da napravite paralelu u vašem igranju Jovana Cvijića pre 30 godina i sada?

- Tada sam znao osnovne podatke o njemu i nismo se bavili jugoslovenstvom, ni Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca. Bavili smo se njegovim pokušajem da od svog života napravi jednu naučnu i istraživačku karijeru, da napravi jednog srpskog intelektualca, a tek po dolasku Aleksandra priključio se ideji jugoslovenstva. Sa Šotrom i scenaristima pravio sam svog Jovana Cvijića. Pri kraju sam snimanja te serije, a upravo sutra počinjem da snimam seriju "Beležnica profesora Miškovića", koju režira Miroslav Lekić, i igram čoveka koji je sa svojih šesnaestak godina otišao u Ameriku i koji se u Srbiju vraća sa 70 godina. U seriji pripadam onim ljudima koji znaju tajnu beležnice, pripadam toj tajni i vraćam se u Srbiju da pokušam da je sačuvam, i predam je u sigurne ruke. Vrlo interesantan lik, vrlo interesantan žanr. Po prvi put se kod nas pravi serija tog tipa, i mislim da je to vrlo hrabar pokušaj, jer je u pitanju velika produkcija. Možemo "Beležnicu" nazvati sajnsfikšnom na srpski način na srpsku temu.

Često ste igrali likove iz epohe, mnogo se snima serija iz naše bliske i dalje istorije, kao da se otvorio neki novi prostor da istoriju učimo iz početka?

- Mislim da su mnogi shvatili da smo u mogućnosti i produkciono i kreativno, govorim o scenaristima i rediteljima, a i glumački, da savladamo jednu žanrovski zahtevnu kategoriju, a to je takozvani istorijski film ili serija. Odigrao sam dosta istorijskih ličnosti, od Gavrila Principa, Jovana Cvijića, Kneza Pavla, Lukijana Mušickog... Donekle ću biti toliko drzak da i Pavla Isakoviča u "Seobama" Crnjanskog nazovem istorijskom ličnošću, iako je on fikcija samog pisca, jer je toliko prisutan u svesti ljudi koji se bave knjigom i našom istorijom, tako da je defakto postao istorijska ličnost.

Zadali ste sebi jedan težak zadatak - da budete časni. Da li je to reč koja se menja kroz različita vremena, da li postoje manje časna ili časnija vremena, ili je čast - čast, bez obzira na to u kakvim vremenima živimo. Da li je častan čovek častan u svakom vremenu?

- Kao mnogi pojmovi i reč čast i častan su se izlizali. Od silne upotrebe. Shvatamo da je teško istinski ostati u domenu te reči. Moj zadatak je da svoja tri sina naučim da žive časno. Sve ostalo je u njihovim rukama. To je nešto što me čini zadovoljnim i srećnim, što bih poželeo svima oko sebe. Ja i prijatelje biram po tome da li su časni ili ne. Teško je objašnjivo šta znači čast, ali mislim da dobronamerni ljudi vrlo lako prepoznaju značenje te reči. Bavim se i pedagogijom, trenutno imam svoju klasu studenata na Fakultetu savremene umetnosti... U jednom momentu sam im rekao: "Čekajte, deco, to mora da bude urađeno onako sa ćeifom, merakom", i video sam da me gledaju belo. Pitao sam ih da li uopšte znaju šta te reči znače... Niko se nije javio od njih dvanaestak. Dakle, nešto što ja živim i što sam živeo ceo život, a to su ćeif i merak, moji studenti nisu znali šta znači. Nisu čitali Boru Stankovića, ili su uzeli dajdžest izdanje sa interneta, i Mešu Selimovića i Ivu Andrića... Tako da je i reč čast možda svakome razumljiva, ali do pravog istinskog značenja moraš sam doći. Mislim za sebe da sam došao do pravog istinskog značenja, i tako vaspitavam sebe i bliske ljude, da tako živimo. U poslednjih deceniju i više živimo u vremenu laži i prevare, i ako to prepoznaš, onda je lako biti častan. Istog trenutka ti se otvori put ka časnosti.

Svojevremeno ste režirali predstavu "Plava ptica" u JDP koja je bila hit. Song koji prati pesmu ostao je zauvek. Peva se često kao neka vrsta slobodarske pesme, pesme "protiv kraljeva noći". Kako je biti na čelu projekta koji je ostao "za zauvek"?

- Što se same pesme tiče, ona je nastala nekim čudnim spletom okolnosti. Njeno trajanje je još čudnije. Glumci su to otpevali kao svoju himnu ugodnog rada na predstavi, a posle toga je to prepevano u skoro stotinak varijanti, što horskih, akapela, poznatih pop i rok pevača... Čak sam čuo, dok sam bio u tzv. izbeglištvu da je jedan poslanik u Skupštini recitovao nekoliko stihova te pesme, što sam primio kao jedan svojevrstan raritet. Ima još jedna priča, a to je da je u jednom trenutku Demokratska stranka razmišljala o tome da ta pesma bude himna te stranke u vreme kada je ta stranka bila zaista demokratska stranka, i vrlo jaka i veoma značajna. Do dogovora nije došlo, ali se ta pesma pevala na njihovoj konvenciji. Pesma je ostala kao znak jednog sivog vremena, ostala je možda zato što se bavi bojom. Plava ptica u siva vremena.

Za vas kažu da ste Gospodin glumac, kao što su nekada to govorili i za vašeg uzora Stevu Žigona. Da li je teško biti gospodin u vremenu koja to nisu?

- Dovoljno je biti vaspitan da vas proglase gospodinom. Ja se ne trudim da budem gospodin, jednostavno živim onako kako su me vaspitavali, i odnosim se prema ljudima onako kako mislim da treba, i zamislite, odjednom sam ja gospodin glumac. Nije mi to bila namera. Namera mi je bila samo da živim svoj život i svoje vaspitanje.

Čekaju vas tri režije - "Kazabalkan", "Ana Karenjina" i "Vaškice". Sve zanima kako će izgledati rediteljsko čitanje poznatog klasika pod palicom Irfana Mensura?

- Počeo sam i prekinuo rad na jednoj predstavi, a nastavićemo kada nam korona dozvoli. To je predstava koju radim za "Jugoart", sa Tanjom Bošković, zove se "Vaškice". Ovo je moja adaptacija, odnosno dramaturška obrada jednog španskog pisca. Počeo sam i završio čitajuće probe teksta po motivima Gorana Stefanovskog koja se radi namenski za Zaječarsko pozorište i "Dane Zorana Radmilovića". Početkom oktobra treba da počnem režiju svoje dramatizacije "Ane Karenjine". Neću bežati od Tolstoja, ali se neću baviti Tolstojem koji se bavio društvenim slojevima i raslojavanjem, baviću se ljubavnom pričom koja je u osnovi njegovog romana. To će biti jedna velika oda zabranjenoj ljubavi. Premijera će biti u niškom Narodnom pozorištu, i imaću dve Ane Karenjine. Jedno veče će Ana biti moja bivša studentkinja Katarina Arsić, a druga će biti veliko iznenađenje za pozorišni svet, a to će biti Dragana Mićalović.