MAG SRPSKIH HRAMOVA: Sećanje na arhitektu Predraga Peđu Ristića (1931- 2019), koji nas je napustio pre tačno godinu dana

Dug je, lep, bogat i dušepolezan životopis ovoga majstora - maga, prepun velikih podviga i mnoštva nedaća koje su ga pratile.
Pri svemu, ne sme se gubiti iz vida svake hvale vredno obrazovanje Peđino, niti senjačko odrastanje, arhitektonski pedigre, mladalačke avanture na Adi i obalama velikih reka kao i organska povezanost s Medialom, Leonidom Šejkom, Oljom Ivanjicki, Franjom Likarom, Sinišom Vukovićem, Jocom Andrejićem, Ilijom Savićem, Dadom Đurićem, Vladom Veličkovićem...
Interes za Lepenski vir, najstariju civilizaciju belog čoveka, Evrope i sveta, Peđa je pokazao od samog otkrivanja ovog čuda. Raspravu sa profesorom Dragoslavom Srejovićem izazvalo je razmatranje razloga za neobičnu konstrukciju jedinstvene lepenske kuće. Peđa je krenuo od zatečenog stanja na terenu. Uz, na neobičan način sahranjenog Lepenca, prekrštenih nogu, izgradio je osnovu za temu doktorske teze "Rekonstrukcija praistorijske arhitekture Lepenskog vira", koju je odbranio u Gracu, a sve pomoću matematike, astronomskih parametara, "šestarenja", zdrave logike i nama neuhvatljive Peđine prekognicije i anticipacije.
Njegova misao da: "Nama je ostao samo još jedan prostor koji je nažalost već ugrožen, ali u čijem prostranstvu možemo da vrdamo, a to je duhovni prostor. Možemo da ga branimo polugama demokratskih dostignuća `slobodnog` sveta - ličnim tvrdim unutrašnjim pravom na slobodno mišljenje", mogla bi da se smatra i svojevrsnim "vjeruju" najplodnijeg srpskog arhitekte pravoslavnih hramova. Sagradio ih je oko stotinu i obnovio pedesetak. U ratovima krajem 20. veka čak 14 crkava mu je razoreno. Na sreću, neke su i obnovljene ili se obnavljaju.
Dela Peđina su razasuta po Srbiji, srpskim zemljama i širom planete, gotovo svuda gde žive Srbi. Pomenućemo tek nekolicinu remek-dela: Vaskrsenje Gospodnje u Podgorici, Vaznesenje Gospodnje na Ubu, Hram Svetog kralja Jovana Vladimira u Baru, Crkvu Groba Hristovog u Prebilovcima...

"Kao i svaka umetnost, crkva je oblik molitve, odnosno liturgije, a ceo život je u stvari produžena liturgija do večnosti", jedna je od velikih misli našeg žižditelja.
Mnogo je i onoga što je osmislio, a nije uspeo da oposli. Ako Džeka Londona, lovca, boksera, tragača za zlatom, utovarivača na brodovima Misisipija, svaštorada, Teslinog prijatelja, pisca i nobelovca uzmemo kao uzor - Peđa Ristić bi samo nabrajanjem delatnosti višestruko nadmašio velikog Amerikanca. Večiti "sam svoj majstor", prepoznat je prvo na strani, pozvan za gostujućeg profesora na univerzitetima u Gracu i Beču, a tek u poslednjoj deceniji 20. veka i u Prištinu i na Fakultet za konzervaciju SPC u Beogradu.
Kao graditelj (obnovitelj) gotovo stotinu umetničkih ateljea po mansardama i potkrovljima Beograda i svega napred ovlaš pomenutog svakako, s pravom, kandiduje Predraga Peđu Ristića da mu se dodeli jedna (odgovarajuća) ulica, ponajbolje bi bilo na njegovom, rodnom Senjaku. Kandidatura je već učinjena gradskim vlastima; sada je na njima potez da mu se dostojno oduže.

POMEN NA NOVOM GROBLjU
PRIJATELj Peđe Ristića, arhitekta Hristivoje Pavlović, koji neguje sećanje na kolegu i kroz zajedničke anegdote, kaže za naš list, da će pomen umetniku biti održan danas u 11 sati na Novom groblju.
- Pričao mi je, kako su, kada je otvoren Beogradski sajam, on i Ljuba Popović, zajedno radili kao firmopisci. Ljuba bi pisao, a Peđa držao merdevine i "navigao ga". Divio se Ljubinom potezu četkom, govorio kako ga je izvlačio "iz kolena", a onda ga imitirao, gestikulirajući kao da svira trubu - priseća se Pavlović.
RANE KOJE SU GA BOLELE
PEĐA nas je ukorenjivao i životom i delom da zagrlimo lepotu slatkog pravoslavlja - kaže Goran Radenković, profesor Bogoslovskog fakulteta. - Primitivci ga nisu slušali i pored velikog broja uspešnih i savršeno izgrađenih crkava, a podigao ih je više od svetog kralja Milutina, imao je pored sebe i jedan manji spisak unakaženih hramova. To su bili hramovi koje je on uredno projektovao, ali su vlasti samovoljno menjale projekat i to su bile njegove rane, rane roda srpskog, koje su ga bolele, i on je o njima često govorio. Bolelo ga je što mu je crkvu u Slavonskom Brodu porušio Ante Prkačin, zastupnik u Hrvatskom saboru, a ne neka paravojna ustaška formacija.