STUB GRANDIOZNOG VAJARSTVA - IN MEMORIAM: Miodrag Živković (1928-2020)
Moj život je kao skulptura. Svaki dan se pomalo okrnji", umeo je da se našali na svoj račun Miodrag Živković, najstariji stub grandioznog vajarstva posleratne Jugoslavije, redak živi stvaralac koji je svojim delima obeležio višedecenijsku epohu uspona srpske umetnosti i načinio važan iskorak u njenom širenju izvan granica regiona.
Arhiva Večernjih Novosti
Nažalost, Živkovićeva šala pretvorila se u zbilju. Napustio nas je bard srpskog vajarstva u svojoj devedeset drugoj godini, bez pompe i dramatike svojstvene njegovim skulpturama, aktivan, radeći do poslednjeg daha. O svojoj umetnosti govorio je da je "sačinjena od ideja koje je istrajno i strpljivo skupljao hodajući po krivudavoj stazi umetnosti sa neizvesnim krajem, stvarajući od njih jednu veliku, jedinstvenu skulpturu - svoj život". Arhiva Večernjih Novosti
Živkovića sam upoznato davne 1984, radeći enterijer u Beogradu, gde je kao centralni motiv na zidu postavljena njegova skulptura. U vajarevom poznom dobu često smo se viđali, organizujući okrugle stolove o arhitekturi, na kojima je on rado aktivno učestvovao. Živkovićev nedavni poziv da ga posetim u ateljeu na Košutnjaku sam prolongirao zbog epidemije virusa, a sada mi je žao što se nismo videli poslednji put.
Doajen srpskog vajarstva rođen je 1928. u Leskovcu kod Lazarevca, selu poznatom po "genu vajara Živkovića" jer je iz njega potekao i drugi, osam godina stariji poznati vajar-naivac Bogosav Živković. Školovao se u Beogradu, gde se njegova porodica doselila po oslobođenju. Diplomirao je na Akademiji primenjenih umetnosti 1952, potom radio kao nastavnik likovnog obrazovanja u Mladenovcu i na Novom Beogradu. Godine 1968. izabran je u zvanje docenta na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu.
Za razliku od drugih vajara - miljenika političara koji su na osnovu direktnih porudžbina sa vrha vlasti radili u posleratnim dekadama monumente sa ciljem veličanja socijalističkog režima, Živković je svaki svoj spomenik izborio kvalitetom i idejom, na javnom konkursu. Tokom duge karijere učestvovao je na više od 50 konkursa, počev od 1959, kada je osvojio prvu nagradu za skulpturu "Borac" u Raškoj, pa sve do konkursa 2019. za Spomenik kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću u Somboru, gde je kao 91-godišnjak sramno izgubio od prvonagrađenog plagijata protežiranog mladog konkurenta.
Arhiva Večernjih Novosti
Među Živkovićevim skulpturama su svetski poznata remek-dela: "Bitka na Sutjesci" na Tjentištu, "Kadinjača" kod Užica, Spomenik streljanim đacima u Kragujevcu, spomenici u Punta Arenasu u Čileu, spomen-kosturnica u Gonarsu u Italiji, u Beču, Grahovu, koja ga svrstavaju među jedinstvene i neponovljive stvaraoce. Međutim, svetska priznanja nisu mu donela i članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, gde je favorizovana neka "druga umetnička struja", a njegova estetika nije mogla da pronađe put kroz zidove koje su mu podigle kolege - akademici. Živkovićev Spomenik bratstvu i jedinstvu naroda i narodnosti u Prištini, čak ni posle secesije Kosova i Metohije, nove lokalne vlasti nisu uspele da sruše, kažu da je "odoleo zbog čvrstine materijala od kojeg je napravljen". Iako decenijama zapušten i zapostavljen, čak urušen klizištem, Živkovićev spomenik na Tjentištu trijumfalno je predstavljen 2018-19 na kapitalnoj izložbi "Utopija betona" u njujorškom Muzeju moderne umetnosti, na kojoj je ovaj rad jedini otkupljen.
Među prefinjenim Živkovićevim delima ističe se spomenik patrijarhu Pavlu u Rakovici, za čiju realizaciju nije bilo dovoljno sluha, već je napravljen "majstorski spomenik nepoznatog kamenoresca - donatora". Svoje remek-delo "Kosovski zavet" bard nacionalne skulpture izradio je u svojstvu donatora 2015-16 za zapadni zid kripte Hrama Svetog Save, na poziv mitropolita Amfilohija. Crkvene vlasti, međutim, nisu imale razumevanja za ovaj grandiozan reljef, smatrajući neprihvatljivim predstavljanje srpske vojske u Hramu, na sceni koja prikazuje Kneževu večeru. Siguran sam da ovaj izuzetan rad zaslužuje da bude realizovan i pokazan u Hramu, u punom sjaju.
Poslednje Živkovićevo razočaranje dogodilo se 2018, kada je kao član žirija na Konkursu za izradu spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu demonstrativno napustio žiriranje, protestujući što je prvonagrađen preskup rad nepotrebnih gigantskih dimenzija ruskog autora, upitne umetničke vrednosti, neusaglašen stilski, simbolički ni tradicionalno sa nacionalnim umetničkim kriterijumima. Bez obzira na sve nedaće, Živkovićevo delo opstaje i još će dugo godina naše mlade generacije moći da uživaju u njegovoj estetici i primaju poruke koje svojim skulpturama šalje ovaj izvanredan umetnik.
Ispraćaj i sahrana