PREŽIVELI SMO MI I VEĆA ČUDA: Slikar Marko Stupar (83) o koroni, inspiraciji, naciji, porodici...
NISAM verovao da ću ostariti, poverava se srpski slikar Marko Stupar, ubijajući zlo vreme korone u ateljeu pod hladom zvonika pariske crkve Svetog Vincenta Paulskog.
Foto G. Č.
Šta se kroz istoriju dešavalo njegovima na Grmeču, nije ni čudo što je tako mislio.
- Stradalo mi je dosta rodbine. Iz mog kraja su napunili Jasenovac. Krajina je mnogo propatila. Obnavlja se to kod nas. Taj naš vrući Balkan! Večito smo u koncentričnim krugovima. I stalno stradamo. Sutra će, evo, tragična godišnjica "Oluje" - kaže Marko za "Novosti".
Osvetu prirode nad čovekom, ofanzivu virusa korona, u poodmaklim godinama, preživljava u dubokoj izolaciji.
- Sedim i ćutim. Svašta se dešava. Ubitačna je. Nadam se da će mene i moje prijatelje zaobići. Sve ovo teško psihički podnosim. Osećam se vezano, zatvoreno, sputano, s maskom preko lica. Opasno je. Ne znam kako će se završiti ova strahota. Tek pomalo izađem na ulicu. Uglavnom slikam. Stalno radim. To je kod mene u krvi. Ide kao iz rukava.
Uglavnom slikam, tek pomalo izađem na ulicu
Njegove slike su u pokretu. Vri na platnu. Gradska vreva, kafanski žagor, tiskanje na pločnicima, brundanje motora. Puni blokovi autentičnih skica. Sada ničeg od toga nema. Ćuti grad. Korona je ukinula model.
- Pomalo sam izgubljen. Slikam ovih dana, s fotografije, portret majke dobrog prijatelja. Pokušavam, iako to nikada nije bio moj način rada. Trudim se, jer mi je veoma stalo. Dobri ljudi i bližnji su ono što nam je jedino preostalo.
Mislio je da su nam ovo, kroz šta sad prolazimo, zamesili loši ljudi.
- U početku sam verovao da je virus dobro smišljena montaža. Ne znam, međutim, koliko je ostvarivo to što sam sanjario. Teško je sve ovo veštački napraviti i još teže poverovati u to. Mada je sve moguće. Nostradamus je predvideo biološki rat. Ne verujem, u stvari, ni njemu! Samo Bog zna šta radi. Kažnjeni smo strašno. Preterali smo u bahatosti.
Spasiće nas, možda, vakcina. Rusi su je prvi napravili. Foto: G. Č.
- Jaka su i pametna država. Moćni su. Ruskih genija ima svugde pomalo. I novac kod njih ne igra glavnu ulogu. Ruski naučnik radi. Slovenska duša je široka. Na Zapadu radije neće primiti vakcinu, nego da priznaju da su Rusi pobedili. Pa nisu svi Rusi Staljin! A šta je i Staljinu falilo? Jedino ga je De Gol priznavao. Bio je slobodan.
U Markovom komšiluku na vakcini protiv kovida radi i čuveni Institut "Paster".
"PRAVDA" U ZEMUNICI
- MOG oca Mirka su streljali njegovi. Partizani. Bio je politički komesar Treće krajiške brigade. To mi je kasnije ispričao Branko Ćopić. Ranjen je u Sedmoj ofanzivi. Dobio je i tifus. Pošalju ga kući da se oporavi. A tamo, rođaci i komšije, čitavo selo, sve sami četnici. Neće s rodbinom da ratuje, niti oni s njim. Osudiše ga na smrt jer je s četnicima pio rakiju i vino. Posle rata se skrivao po Grmeču, sve do marta 1947. Prijavio ga čovek kome je prethodno spasao život. To je bol koji traje celog života. Znam dobro koliko me je otac voleo i koliko je bio nevin. U zemunicu u kojoj se krio čudnim putevima stizala je moskovska "Pravda".
- U arhivi ovog instituta nalazi se pismo iz Sibira, o poludelom ženiku kog je ugrizao besan pas. U prvoj bračnoj noći zadavio je mladu. Zatvorili su ga u šupu gde se sušio beli luk. Posle nedelju dana je ozdravio. Ko zna da li je i kako to inspirisalo Luja Pastera. U prirodi za svaki otrov postoji antiotrov. Sve je u ravnoteži. Priroda je tako udešena.
Izgleda da će nas Rusi izvući i iz ovog rata protiv korone, kaže Marko Stupar.