ODUŽUJU SE NOBELOVCU: Pod ćuprijom - vrelo mudrosti

Tako će u sokačetu koje vodi ka slavnoj ćupriji, kamenom "zrnu bisera na vodi", putnici namernici (čak i oni neskloni čitanju) moći da vide neke od misli znamenitog pisca. A sam grad utisnuće još jednu posvetu čoveku koji ga je proslavio svetom, pokazujući da je i danas bosanska kasaba dostojna imena svog velikana. Jer, Višegrad ume da mu oda poštovanje onako kako Stokholm, na primer, slavi delo Strindberga, ispisujući celu ulicu ispred piščevog muzeja njegovim citatima, ili Nižnji Novgorod ostavlja potpis u asfaltu Maksima Gorkog...

OVAKVIM gestom ne samo da se oplemenjuje, već i "zauzima" javni prostor - umesto nemaštovitih, često vulgarnih grafita na zapuštenim fasadama, ogradama i prolazima. Da li bi i drugi naši gradovi mogli slediti primer Višegrada?
- Pozdravljam ideju, a o ovakvom potezu mislim sve najlepše. Bilo bi divno da smo okruženi takvim sadržajima, umesto kiča i ovih hladnih, modernih građevina od stakla i betona - ističe pisac i reditelj Vida Ognjenović, koja među brojnim priznanjima ima i "Andrićevu nagradu". - Nije za znamenite ljude rezervisan samo njihov intimni prostor, tamo gde su nekad živeli ili radili, kvadratni metar u nekom muzeju... Za njih jeste javni prostor, tu je njima mesto. Tu treba da budu misli i citati iz dela, spomenici, fotografije - njihov duh.

REDITELj Nebojša Bradić dva puta je Andrićevu "Prokletu avliju" (uz adaptaciju i dramatizaciju) postavljao na scenu. Prvi put 1999. godine u Kruševačkom pozorištu, a dvanaest sezona kasnije okupio je tri nezavisna teatra (iz Srbije, Bih i Hrvatske) pod istim naslovom, simbolično spajajući i tri različite sredine koje su pisca odredile koliko i on njih:

- Andrić je govorio da želi da bude samo "pesnik prolaznosti", a ostavio je delo kao trajnu baštinu koja nas gleda iz budućnosti. U ovoj višegradskoj umetničkoj akciji govoriće "njim samim". Verujem da će to biti i razlog da se iznova vratimo piščevoj moćnoj reči - kaže Bradić. - Oživljavanje i animacija javnog prostora su legitimna stvar, pogotovo ako se radi o mestima koja nude mogućnost za tu vrstu intervencije. Naravno, nije pogodan svaki javni prostor, ali ako već postoji, čini mi se najlogičnijim da bude inspirisan umetničkim delom. Jer, i na taj način se stvara kulturna baština. "Znakovi pored puta" Andrićevo su najmanje valorizovano, a možda najvrednije delo - ako se izuzmu veliki romani. U ovoj poznoj piščevoj knjizi ispisivanoj godinama, čitalac će pronaći njegovu filozofiju, literaturu, životno iskustvo. Možda nam je upravo vrelo mudrosti iz "Znakova pored puta" putokaz za buduća vremena.

KAO i Vida Ognjenović, pisac Milisav Savić ostavio je svoj trag u antologiji priča posvećenih Andriću, pod nazvom "Zemaljski dugovi", u kojima se nobelovac pojavljuje kao književni junak. Bio je on (zajedno s Crnjanskim) i njegov lični junak u romanu "Ožiljci tišine", gotovo dve decenije pošto se ovenčao (1977) nagradom s Andrićevim imenom. O višegradskom muralu kaže:

- Sve je u duhu piščeve misli da ono što nije zapisano kao da nije ni postojalo. Pa i u duhu čuvenog poetskog zapisa koji se nalazi na građevini, na ćupriji Mehmed-paše Sokolovića. Ceo taj gest ispisivanja citata ide u prilog tezi o vrednosti zapisanog - ističe Savić. - Na Siciliji, gde se održavaju brojni pesnički festivali, meštani u izlozima kafana i barova, u znak sećanja, postavljaju stihove znamenitih pesnika koji su tu boravili...