DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ: Dobro je što Vučić ne poteže jugoslovensku opciju

Sa devetnaest godina, kao žrtva političkog jednoumlja utemeljenog u patološkoj matrici režima, uhapšen je i prepušten golgoti Golog otoka. Ovaj udes je nepovratno odredio sudbinu našeg sagovornika Dragoslava Mihailovića, jednog od najistaknutijih savremenih srpskih književnika. Kada je nakon dve godine provedene u zloglasnoj tamnici pušten na slobodu, kako kaže, nije mogao ništa da pita, niti da očekuje da će ga iko razumeti, jer oni koji su ga razumeli nisu to smeli da pokažu, kako ne bi bilo pogrešno protumačeno kao podrška nekoj „opasnoj politici“. U toj svojoj samoći, mladi čovek koji je oduvek sanjao jedno – da postane pisac, nastavlja da sledi svoj prekinuti san. Nastavlja tamo gde je s pisanjem stao silom prilika. Od tog trenutka do danas nikad nije prestao da piše, ali i da čita, jer, kako kaže naš sagovornik, pored pisanja i čitanje je njegov posao.

Šta je po Vama pečat vremena u kojem živimo?

Na ovo pitanje je veoma teško odgovoriti, jer ljudi imaju razna interesovanja i zanimanja, i svako bi mogao drugačije da odgovori. Pečat moga vremena i života je činjenica da sam bio na Golom otoku. To je bila nesrećna okolnost. Još kao osnovac smatrao sam da ću biti pisac i da ću pisati romane i pripovetke. Nikad se nisam zanimao za poeziju. Desilo se da sam prvu knjigu napisao dvadeset godina nakon što sam takvu odluku doneo. Ne znam da li sam doneo dobru odluku, ali sam želeo da budem pisac. Kako sam bio provincijalac, mislio sam da nema razlike između literature i novinarstva i želeo sam da budem i novinar. Ali pošto sam bio u zatvoru, nisam mogao da napredujem u novinarstvu i sve se svelo na moje uređivanje jednog časopisa koji se zvao Hrana i ishrana. Međutim, uspeo sam da napišem dvadeset dve knjige. Neke od njih su objavljene u četrdesetak izdanja, neke u jednom, ali mogu da kažem da sam veoma zadovoljan onim što sam do sada u životu uradio na tom planu. Radim i dan-danas koliko mogu. Kada sam napisao šest debelih knjiga o Golom otoku, počeli su da me saleću golootočani sa željom da mi ispričaju svoje priče i svoje sudbine. Shvatio sam da imam zabeleške vredne pažnje, njih oko sto pedeset, i upravo radim na njima sa željom da se nađu u jednoj knjizi.

Goli otok je nesumnjivo odredio vašu sudbinu. Možemo li reći da je na neki način odredio i Vaš književni put?

Na Golom otoku, gledajući svakodnevno taj čudovišni logor, razmišljao sam o tome da neko treba sve to da zabeleži. Smatrao sam da bi čovek koji bi pisao o takvom logoru kao što je Goli otok trebalo da bude Dostojevski, a ja nisam Dostojevski. Stoga to nisam ni hteo da radim. Ali kad je prošlo dvadeset godina od mog zatočeništva, video sam da o Golom otoku pišu samo udbaši, ljudi koji su politički angažovani u titoizmu. Sve to njima ništa nije bilo strašno… Video sam da će istina o ovoj strahota biti izbegnuta i stoga sam odlučio da počnem da pišem. Napisao sam šest knjiga na preko četiri hiljade kucanih strana.

Postoji li knjiga koja vam je najdraža i zašto?

To je vrlo teško pitanje za svakog pisca. Za mene takođe, jer sam na svim svojim knjigama vrlo prilježno radio. Objavio sam ih do sada dvadeset dve. Pošto sam decenijama bio na crnoj listi, pisao sam tako što sam davao celog sebe. Možda najviše volim Petrijin venac. I sam je ponekad otvorim, čitam i počnem da se smejem i kikoćem nad nekim rečenicama koje je moja junakinja izrekla, iako u stvarnosti ta žena nije ni postojala.

Kako tumačite aktuelne pokušaje heroiziranja Josipa Broza i vreme blagostanja za njegova života?

On je bio velika zlikovačka bitanga. Kao skojevac nešto sam o njemu bolje mislio, ali nakon zatvora i svega što sam doživeo na Golom otoku ne mogu naravno da mislim dobro o njemu. Ne znam znaju li šta rade oni koji ga hvale. Najzad, kada je došlo to vreme da možeš da pišeš o zločincima onako kako misliš da treba, ja sam to radio. Ako neko želi da o Josipu Brozu piše onako kako ga je video dok ga je služio, neću se mešati. To je pitanje izbora.

Sve češće se može čuti da bi stvaranje nekakve nove Jugoslavije donelo mnogo dobrobiti. Šta bi za Srbiju značilo ostvarenje te zamisli i koje snage nameću ovaj koncept?

Iskreno ne mislim da bi to bilo dobro za Srbiju. U ono vreme kad je titoizam vladao iz sve snage i ja sam tako mislio o Jugoslaviji. Bilo bi dobro ako bi se slovenski narodi udružili, ali ne da zapodevaju uzajamne svađe već da slušaju jedni druge. Ali kao što je istorija pokazala, ne mogu Balkanci da se ujedine i da to sprovedu bez sudara. Mislim da je ovo što radi Vučić koji nije nijednom potegao tu jugoslovensku opciju dobro. Sad je najbolje prošao na izborima i sve to govori o raspoloženju kod naroda. Srpski narod treba da živi samostalno i da neguje dobre odnose sa okolnim a bogami i onim narodima koji su malo dalje od nas. Mi moramo da vodimo računa o sebi, o tome šta nam drugi narodi misle i da vodimo jednu ozbiljnu državu. Meni se dopada to što radi Vučić. Možda grešim, a možda i ne grešim.

Uvek je bio neupitan Vaš oštro kritički stav prema vremenu socijalizma i jugoslovenske ideje. Taj stav ste obrazlagali u javnom angažmanu i u književnim delima. Šta je danas prema Vašem viđenju najznačajniji problem i prepreka za stvarno oživotvorenje budućnosti, prosperiteta i nezavisnosti srpskog naroda?

To je pitanje koje meni izmiče. Iskreno, ne znam. Moja interesovanja su na strani kulture. Moja interesovanja su na strani mira. Spomenuo sam ovih nekoliko rečenica o Vučiću i ponoviću još jednom da mislim da on svoj posao odlično radi, vodeći računa o interesima Srbije i našeg naroda. Nije dobro što se Crna Gora odvojila od Srbije, ali, dobro, ako su tako želeli, to je njihova stvar. Za vreme Josipa Broza na važna mesta u upravi uvek su postavljani Crnogorci. Tako su stekli naviku da budu favorizovani. Šta će jedna državica poput Crne Gore raditi u svetu?

Sudbina Kosova i Metohije nemeće se kao pitanje svih naših pitanja. Kakav stav imate o Kosovu, oko kojeg ne prestaju da se lome mnoga koplja?

Verujem da će Kosovo ostati u sastavu Srbije kao što je i dosad bilo. Međutim, neke velike sile su upravljene protiv tog stava Srbije. Iskreno se nadam da će se Srbija u toj konstelaciji snaga snaći i da će Kosovo ostati u Srbiji. To je srpska zemlja.

Za svoj književni rad dobili ste gotovo sve najznačajnije književne nagrade. Slovite i za vrlog čuvara srpskog jezika…

Činjenica da pišem na srpskom jeziku znači da moram da čuvam srpski jezik. Potičem sa dijalekatskog dela srpskog jezika. Moja velika naklonost s te jezičke strane je prema Kosovu. Mislim da je srpski jezik veoma lep, i onaj književni jezik kojim najvećim delom pišem, ali i onaj dijalekatski koji sam u literaturi jednim delom upotrebljavao a koji sam slušao kao malo dete od ljudi koje sam voleo. Dakle, mislim da je književni srpski jezik veoma lep a da se naslanja na neknjiževni, dijalekatski govor koji je takođe lep.

Nakon čitanja Petrijinog venca teško je poverovati da Petrija nije postojala. Vaši likovi su veoma živi, a teme odveć složene i životne. Kako birate teme za svoja književna dela?

Ponekad vas neki ljudi jednostavno podstaknu na pisanje. Možda su negde zaista postojali žena ili čovek, njihova sudbina kao podsticaj, ali onda kad postanu junaci vašeg dela, prestaju da budu ti o kojima ste počeli da pišete. Sve što usledi je pitanje književnog dara. Ako ga imate, rodiće se dobro književno delo, a ako ga nemate, ne vredi ništa. Nema pomoći. Znao sam da imam književni dar kada sam počeo da pišem. Kad se osvrnem unazad i pogledam moje knjige, mislim da sam uradio dobro. Možda se moje knjige neće svideti baš svakom, ali ja ne mogu da učinim ništa drugo osim onoga što sam već učinio.

Na kojim knjigama, kojim piscima ste se izgradili kao pisac?

Najviše sam voleo rusku literaturu i upravo je ona dosta uticala na mene. Dostojevski, Tolstoj… Mogu da kažem da je na mene u tom smislu uticao i moj srpski jezik. Bili su tu i nekakvi moji čitalački ideali koje sam zapamtio od rane mladosti i dečačkog doba. Oduvek sam mnogo čitao a čitam i dan-danas. U ovo vreme izolacije, u vreme korone čitam svakodnevno, najmanje po sto, sto pedeset stranica. Čitanje je uz pisanje moje zanimanje i ja se time bavim svakodnevno. Imam uz sebe uvek po nekoliko knjiga koje čitam.

Vratimo se Golom otoku. Kako ste se osećali kada su se arhivi otvorili i kada ste bili u prilici da dođete do svog dosijea i pročitate ga?

Kad sam otvorio dosije, našao sam trista strana, pročitao ih i šest narednih meseci bio bolestan. Na šta sve čoveka natera teror koji smo mi pretrpeli prilikom hapšenja i zadržavanja u zatvoru. Bio sam nepune dve godine u zatvoru. Kada sam izašao, imao sam dvadeset jednu godinu i šest meseci. Šta je to?! Šta imate da kažete tada? Kome bih mogao da se požalim i ko bi me razumeo? Razumeli su me mnogi ljudi, ali su se plašili da pokažu misleći da će to biti protumačeno kao podržavanje politike koja je mnogo opasna. To je bio jedan teror, jedan užas života.

Svaki pisac ima svoju tajnu, neke svoje posebne rituale u pisanju. Koja je Vaša tajna književnog stvaranja?

Kad je Dragoslav Mihailović bio mlad čovek, on je radio po petnaest sati dnevno i odlazio je u krevet razmišljajući o tome šta će pisati. Sada kad ima devedeset godina manje šest meseci, on ne može toliko da radi, ali ipak i dalje piše pomalo. Napravio sam jednu zbirku o mojim golootočanima, i mislim da će ona biti uskoro objavljena. Tri knjige sam radio preko trideset godina. U rukopisu imam roman koji sam pisao celih pedeset godina. Nažalost, on nije ispao dobro i biće bačen. Mnogo sam se trudio oko svojih knjiga i negovao ih kao što majka neguje svoje dete. Kad nađem neko mesto koje je malo slabije, počnem iznova i iznova to mesto da dorađujem.

   
BELEŠKA O PISCU

Dragoslav Mihailović rođen je 1930. godine u Ćupriji.
Prvi poluknjiževni rad, humoresku pod naslovom „Pismo“, objavljuje krajem 1957. u Ježevom kalendaru. Zatim nekoliko godina sarađuje u novosadskom časopisu Letopis Matice srpske. Matica srpska objavljuje 1967. i prvu njegovu knjigu, zbirku šest pripovedaka pod naslovom Frede, laku noć, za koju dobija Oktobarsku nagradu Grada Beograda. Opet, najpre u Letopisu, isti izdavač 1968. objavljuje i drugu njegovu knjigu, kratki roman Kad su cvetale tikve. Treća knjiga, Petrijin venac, izdata 1975. godine, osvojila je Andrićevu nagradu. Roman Čizmaši objavio je 1983. i za njega dobio prestižnu Ninovu nagradu kritike, a 1985. godine i Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine. Godine 1969, prema motivima svog romana, napisao je dramu Kad su cvetale tikve, koja je objavljena i, u oktobru te godine, pet puta igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali posle mnogobrojnih napada na političkim skupovima i u štampi, na radiju i televiziji, lične intervencije Edvarda Kardelja i javnog govora Josipa Broza Tita, skinuta je s repertoara zbog eksplicitnog pominjanja golootočkih zatočenika. Roman je u zemlji bio devet godina praktično zabranjen, a isto toliko zvanični jugoslovenski diplomatski predstavnik odlagao je izlazak prevoda u jednoj socijalističkoj zemlji. Godine 1990. počeo je da objavljuje i dokumentarno-publicističku knjigu u više tomova Goli otok (poslednji, peti tom objavljen je 2012. godine). Objavio je još publicistička dela i naučne studije. U polemičkim tekstovima, izjavama i intervjuima osuđivao je dve državne koncepcije koju je Srbija tokom XX veka branila: Jugoslaviju i socijalizam. Osim pomenutih, dobio je Kočićevu nagradu za životno delo, „Račansku povelju“ za celokupno književno delo, Vitalovu nagradu za zbirku pripovedaka Preživljavanje, i mnoga druga književna priznanja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1981, a za redovnog 1989. godine.

(Pečat/Mila Milosavljević)