NIKO NIJE TAKO GOREO ZA POEZIJU KAO KOLUNDŽIJA Danojlić: Prošao je, kroz vek i svet, užurban, ranjiv i zanesen lepotom
IZMEĐU života i onoga što pišem stavljam znak jednakosti. Za mene je poezija traganje za čovekom. Nosim sve te uspomene i pomalo se čudim lepoti oko nas. Nigde je nema više nego na našim ljudskim licima.
V.N.
Govorio je ovako, u jednom od poslednjih razgovora za "Novosti", istaknuti srpski pesnik Dragan Kolundžija (1938-2020), koji je preminuo u nedelju u Beogradu, u 82. godini, od posledica virusa korona. Kolundžija je sahranjen na Topčiderskom groblju, kraj supruge Dušanke, sa kojom ima sina Igora.
Objavio je tridesetak zbirki među kojima su najpoznatije "Zatvorenik u ruži", "Orah", "Zaustavljen život", "Tamne vojske", "Zvono za povratak", "Očevina", "Zaustavljene kapi"...
- "Zatvorenik u ruži" nije samo naslov prve zbirke Dragana Kolundžije nego i njegov epitaf, naslov njegovog života i svega najboljeg što je uradio i napisao. Pesnik nije tako samo naslovio svoju knjigu, nego je to ime i zatvora iz koga nije izlazio iz svog pesničkog veka. Izvan tog zatvora nije umeo ni da živi, ni da misli, ni da govori. Ne znam nikoga ko je tako goreo za poeziju i bio pesnik svaki dan svih 24 sata - kaže nam, povodom Kolundžijinog odlaska, Matija Bećković.
Zajedno sa Miljkovićem, Božidarom Timotijevićem, Milovanom Danojlićem, Petrom Pajićem... doneo je veliku svežinu na srpskoj sceni svojim knjigama neosimbolističke inspiracije.
- Drago i ja smo se sreli sredinom prošlog veka kao učenici Trinaeste beogradske gimnazije na Banovom brdu. Dolazili smo sa sela, ja iz rudničkog dela Šumadije, a on iz Potkozarja. Malu razliku u godinama ubrzo je izbrisalo živo interesovanje za poeziju, susreti i razgovori u literarnoj sekciji. Kao siromašne dođoše, na periferiji velikog grada, pesma nas je nosila, vodila i održavala - kaže, za "Novosti", Milovan Danojlić.
Godine 1955. Oskar Davičo će im, priseća se Danojlić, otvoriti širom vrata u novopokrenutom časopisu "Delo":
RŠUMOVIĆ: ODANI VERNIK MUZA
DRAGAN Kolundžija nije samo pisao, on je živeo i disao Poeziju. Takmičio se sam sa sobom u traganju za "vetrom u leđa", koji će ga nositi ka Sizifovom vrhu. Tako odanog vernika naša Muza teško da će uskoro imati. Tako dobrog čoveka kolege će dugo pamtiti. Tako dobrog pesnika Istorija srpske književnosti je već zagrlila - kaže Ljubivoje Ršumović.
- Meni u prvom, njemu u drugom broju, a dve godine kasnije ćemo objaviti prve pesničke zbirke u "Nolitu". Kratko vreme smo i novinarisali, u gradskoj rubrici "Borbe". Živelo se teško, ali je bilo nade, i društvo je prema mladim piscima bilo mnogo predusretljivije nego danas. I mi smo tom društvu davali ono najlepše što smo imali, živorodnu energiju mladosti, talenat i trudoljubivost. "Zatvorenik u ruži", Kolundžijina prva knjiga, zablistala je jarkim slikama, smelim poređenjima i zavičajnim bojama sačuvanim u duši senzibilnog dečaka.
Nastavak je poznat, nastavlja Danojlić, sačinjen je od petnaestak zbirki poezije i dnevničke proze.
- Redovno sam se, iz tuđine, javljao svom pesničkom sabratu, koliko da ga ohrabrim, da ga otrgnem od nostalgičnog samovanja. Uz ljubav prema prirodi i zavičajnom tlu, nosio je, u duši, kao tamno zaveštanje, i neku nedorečenu patnju. Pre nekoliko godina pokazao mi je, na Kozari, spomen-ploču na kojoj su, pored hiljada i hiljada žrtava ustaškog terora, bila upisana imena njegovih suseljana i rođaka. Toga dana, njegova žalostiva priroda dobila je, za mene, istorijsku uslovljenost i sudbinsku težinu - kaže Danojlić i zaključuje:
- Prošao je, kroz vek i svet, sav zadihan, užurban, ranjiv, zanesen, očaran lepotom koja se ponekad, kroz poneku reč, dade naslutiti. I, kao što za orah, u istoimenoj pesmi, reče da je tako lep, skladno oblikovan, pa ga možeš pokloniti i izbirljivom dubrovačkom gosparu, tako jedan izbor njegovih lirskih dragulja ne treba da zazire ni od strogog književnog presuditelja. A gore, u rajskom naselju, koje mu pripada, ne verujem da će otkriti nešto što u rodnom Gornjem Vodičevu, u naselju Trnjaci, kao dete, nije video i doživeo.