PREMINUO DRAGAN KOLUNDŽIJA: Istaknutog pesnika odnela korona

Rođen u zaseoku Trnjaci u Gornjem Vodičevu 1938. godine, kao četvorogodišnji dečak našao se u zbegu i na Kozari gde ga je otac zajedno sa majkom sakrio u zemunici. Kraj rata dočekao je kao siroče i ti prvi doživljaji obeležili su i njegov život i njegovu poeziju.

Usvojio ga je ujak Đuro kome su ustaše poklale čitavu porodicu, a srednju školu završio je u Beogradu gde je diplomirao jugoslovensku i svetsku književnost.

Bio je urednik književnosti na Kolarčevom narodnom univerzitetu, a jedno vreme radio je kao nastavnik u našim školama u Francuskoj. Objavio je tridesetak zbirki među kojima su najpoznatije „Zatvorenik u ruži“, „Orah“, „Zaustavljen život“, „Tamne vojske“, „Zvono za povratak“, „Očevina“, „Zaustavljene kapi“... Za koje je dobio nagrade Književni vijenac Kozare, „Branko Ćopić“, „Dragojlo Dudić“, nagradu „Mladosti“. Zajedno sa Brankom Miljkovićem, Božidarom Timotijevićem, Milovanom Danojlićem, Petrom Pajićem i drugim pesnicima pedesetih godina prošlog veka doneo je veliku svežinu na srpskoj pesničkoj sceni.

Njegove prve pesničke knjige neosimbolističke inspiracije unosile su u tadašnju peziju boje i tonove neposrednog mladalačkog doživljaja rustikalnog života i pejzaža prepunog dramatičnih i sugestivnih pesničkih projekcija i preokupacija.

„Kolundžija poeziju nije naučio ni od kakvog pesnika, već ga je poeziji učila Kozara, detinjstvo, životinje koje je čuvao, rat“, zabeležio je 1957. Branko Miljković.

Ostale su i reči Stevana Raičkovića: „Kolundžijna poezija je sva bez ostatka – poput kakvog suncokreta – spontano okrenuta idealima dobra i humanizma“.