GLOBALISTI OTIMAJU VINČANSKU KULTURU: Neki Evropljani žele da prisvoje nasleđe Srbije

Ako kulturni globalisti proguraju svoj projekat takozvane dunavske kulture, i Župa Aleksandrovačka zajedno sa svojim vinčanskim boginjama otići će u "Praevropsku podunavsku uniju". Kao i Pločnik kraj Prokuplja sa najstarijim topionicama Evrope i Rudnik u Šumadiji, sa rudnicima vinčanske kulture, među najstarijim očuvanim na svetu.

Arheolozi se u šali pitaju da li će i švarcvald torta, nazvana po planini na kojoj izvire Dunav biti nazvana podunavska torta, jer se jede u celom Podunavlju. Ako to zvuči kao glupost, zašto se onda smatra pametnim i opravdanim da se vinčanska civilizacija, za koju postoje dokazi da je postojala, utopi u neku izmišljenu podunavsku.

Iako priča o globalizaciji kamenog doba u Evropi zvuči kao bizarna šala iz Letećeg cirkusa Montija Pajtona, reč je o vrlo ozbiljnom, bogato finansiranom i medijski promovisanom projektu po kom kulturna baština Srbije može u Evropsku uniju, gde Srbija nije baš dobrodošla.

- Već više godina postoji tendencija da se takozvano vinčansko pismo, koje je diskutabilno u nauci, naziva podunavsko pismo. U stvari tu je važna ideja koja se gura paralelno, da se vinčanska kultura proglasi podunavskom. Šta je cilj ovakve tendencije? U krajnjem, da se prisvoji vinčanska kultura, najsjajnija u neolitskoj Evropi. Izgleda da je nekim današnjim Evropljanima teško da priznaju da Srbija ima nešto bolje od njih, pa im je namera da prisvoje njenu baštinu tako što će je obuhvatiti širim pojmom podunavske kulture, koji bi obuhvatio više istovremenih regionalnih neolitskih kultura u današnjim podunavskim zemljama EU. Iako nijedna od njih ne može da se poredi sa vinčanskom ni u organizaciji, ni u umetnosti, ni u arhitekturi, ni u metalurgiji. Svojatanjem vinčanske kulture, one bi dobile na značaju tako što bi prisvojile njeno kulturno nasleđe. Ova tendencija se svodi na kićenje tuđim perjem i manipulaciju koja sa naukom veze nema. Više mi liči na neku politiku - kaže, za "Novosti", arheolog prof. dr Mile Stojić.

U svetskoj nauci je opšteprihvaćeno da se vinčanska kultura razvila na prostoru Srbije od sredine šestog do sredine četvrtog milenijuma pre nove ere, a da su njeni ogranci dopirali do današnje Istočne Bosne, Istočne Slavonije, Severne Makedonije, Crne Gore, Bugarske i rumunskog Banata.

Međutim, neki zapadni stručnjaci poslednjih dvadestak godina guraju u svetsku, pa i srpsku javnost ideju da su znakovi pronađeni na predmetima vinčanske kulture u stvari praevropsko dunavsko pismo, iako nisu nađeni ni u većem delu Podunavlja, a kamoli na celom Starom kontinetu.

Nosilac ideje o opštoj praevropskoj podunavskoj civilizaciji je dr Harald Harman, nemački naučnik i lingvista, koji živi i radi u Finskoj. U njegovoj biografiji stoji da je predavao na više nemačkih i japanskih univerziteta i da je član Istraživačkog centra za višejezičnost u Briselu. On je i potpredsednik Instituta za arheomitologiju u Kaliforniji i direktor njegovog evropskog ogranka u Finskoj. U Srbiji je prvi put gostovao na simpozijumu koji je organizovao ogranak SANU u Novom Sadu, gde je promovisao ideju o dunavskom pismu, koje je u stvari isto ono vinčansko pismo čije je postojanje dokazivao dr Radivoje Pešić.

Da bi znaci pronađeni na vinčanskim posudama mogli da budu neki sistem grafičkog sporazumevanja pretpostavljali su i drugi istraživači, počevši od pionira srpske arheologije Miloja Vasića, do savremenih naučnika Marije Gimbutas, Aleksandrine Cermanović i Jovana Todorovića. Ovim problemom se bave i svetski naučnici, među kojima je dr Šan Milton Vin, koji je još 1981. doktorirao u Kalgariju na temi "Znaci vinčanske kulture".

Aktuelna priča o dunavskom pismu modifikuje naučna istraživanja radi promovisanja ideje o podunavskoj kulturi, nekakvoj "praevropskoj Mesospotamiji" u kojoj Vinča i Srbija blede do nestajanja. Uprkos tome što o nekoj opštoj podunavskoj kulturi u neolitu nema nikakvih arheoloških dokaza, ovaj projekat se gura kroz knjige i skupove, kojima su, neuobičajeno, sponzori i neke evropske banke.

Srpski naučnici podsećaju da je prve tragove velike neolitske kulture profesor Miloje Vasić početkom 20. veka otkrio u Jablanici, kraj Mladenovca, koja nije blizu Dunava. Ova praistorijska kultura je svoj naučni naziv dobila po drugom, arheološki mnogo većem i značajnijem lokalitetu u Vinči. To su bili ostaci do tada neviđenog "praistorijskog grada", ali arheolozi naglašavaju da to nije jedini takav lokalitet takvog značaja u Srbiji, već samo prvi koji je pronađen među njima, igrom sudbine, u Vinči kraj Dunava.

- Vinčanske kulture nema ni u Austriji, ni u Nemačkoj, ni u Mađarskoj, gde protiče Dunav, pa kako onda neko može da tu kulturu nazove podunavska? Naravno da tamo postoje paralelne neolitske kulture, ali one nisu vinčanske. Centralna Srbija je glavna, najzastupljenija, najjača oblast u vinčanskoj kulturi koja je ovde najduže trajala, a sledi njen južnosrpski ogranak. Vinčanska kultura je autohtona na našem prostoru, a dokaz su njeni materijalni tragovi kojih ima doslovno svuda u Srbiji. Vinča je imala ogromna gradska zanatska naselja i satelitska seoska naselja oko njih koja su proizvodila hranu za te gradove, kao i u savremenom svetu. Glavni impuls za razvijanje takve kulture dala je metalurgija, koja je autohtona u Srbiji, što je dokazano i opšteprihvaćeno u nauci. Ona je bila je glavni podstrek da vinčanska kultura postane tako blistava i tako razuđena - kaže arheolog dr Dragana Antonović, koju smo zatekli na iskopavanjima praistorijskog rudarskog kompleksa na Rudniku, jednog do centara vinčanske metalurgije.

Ona sleže ramenima konstatujući da je globalizacija trenutno u modi, ali priznaje da ne razume zašto je pomodari guraju i praistoriju, gde joj mesta nema.

- Vidite li da Dunav teče ispod Rudnika? Naravno da ne vidite. A ipak je ovo važno područje vinčanske civilizacije. Kao i Pločnik, kraj Prokuplja, kraj reke Toplice, a ne kraj Dunava. Stvarno ne razumem te nove trendove neke nasilne globalizacije. Činjenica je da su Vinčanci imali kontakte i trgovinu sa drugim civilizacijama iz Podunavlja, ali ne može se praviti veštačko jedinstvo u praistoriji po analogiji s udruživanjem današnjih podunavskih zemalja - zaključuje Antonovićeva.