IN MEMORIAM: Odlazak ugledne pesnikinje LJubice Miletić
U ovim vrtložnim danima kovida i društvenih previranja malo ko od njenih prijatelja je znao - a sve manje ionako brinemo o onima sa kojima smo nekada bili bliski - da Ljubica Miletić, srpska pesnikinja na glasu, dugogodišnji urednik poezije u beogradskoj "Prosveti", tiho boluje svoje poslednje dane i to ne kazuje nikom.
Foto V. Danilov
Ne kazuje i ne želi da prihvati činjenicu da se nadmeće sa neprijateljem koga još niko nije savladao. Tiha i stamena, odbijala je do poslednjeg časa bilo kakvu i bilo čiju primisao da je to što je čini sve slabijom posledica te teške borbe.
Ljubica Miletić je pripadala generaciji koja je dala rasne pesnike poput Raše Livade, Novice Tadića, Draginje Urošević, a koja se oformila u prvoj polovini sedamdesetih godina na Filološkom fakultetu. Bila je to, i ostala, generacija markantnih individualaca koje nije povezivao nikakav zajednički program, već pasionirana ljubav prema poeziji i odanost pesničkom pozivu.
Svoju prvu knjigu Esse naturae objavila je 1974. godine u "Nolitu" i odmah stekla naklonost književne kritike, starijih kolega i ljubitelja lirike. Njene pesme, zvučne, promišljene i tihe, čak i kad govore o opakim sudbinskim temama ili onim iz svakodnevice, istorije i predanja, stekle su niz poklonika među onima koje je posebno zanimala "slovenska duša" i mitologija. Jer, kada se bavila istorijom ili predanjem, Ljubica Miletić se oslanjala na stari srpski ili praslovenski arhetip. Paralelno sa tim motivima njenom interesovanju nisu izmicali ni aktuelni događaji koji u sebi nose seme dobra ili zla, pre svega ovog drugog, jer su za poeziju uvek zanimljivije i živopisnije sile zla čije se prisustvo mora razobličiti. Ono dobro i plemenito Ljubica Miletić je pronalazila u hrišćanskom osećanju i tradiciji. Usledile su potom knjige "Teskobe", "Fison voda senovita", "Tako je bilo gospodine", "Disanje na trsku", "Hristos u Kremlju" i druge, u kojima je samo potvrđivala svoj talenat i intelektualnu širinu.
Interesovanje za slovensko odvelo ju je i do ruskih tema, a za istorijsko - do starog Rima i, posebno, Jermenije, koja će posle Srbije postati njena druga velika ljubav i neiscrpna inspiracija. Pored jermenskih biblijskih i antičkih tema zainteresovala ju je i novija jermenska istorija, u kojoj je našla mnogo sličnosti sa srpskom, utvrđujući uverenje da su Jermenija i Srbija u sudbinskom smislu sestre bliznakinje. Zbog toga je postala drag gost na književnim susretima u toj zemlji. Jermeniji je Ljubica Miletić posvetila svoju knjigu "Vetrovi Ararata", koja je prevedena i na jermenski i objavljena u Jerevanu. Za naše čitaoce priredila je izbor "Savremena jermenska poezija" i knjigu savremenog jermenskog pesnika Gagika Davtjana. Jermenija joj se odužila Medaljom jermenskog saveza pisaca za književne zasluge. Povodom njene smrti Savez pisaca Jermenije uputio je Udruženju književnika Srbije telegram saučešća.
Ljubica Miletić je dobila za svoj rad nagrade "Lazar Vučković", "Risto Ratković", "Milan Rakić" i "Kondir Kosovke Devojke". Pesme su joj uvrštene u mnogobrojne antologije kod nas i u svetu i prevođene na ruski, jermenski, engleski, italijanski, beloruski, slovački, slovenački, grčki...
Oniža, tiha žena, neće više prolaziti svojom stazom od Topolske ulice do Kalenić pijace, ali će se njeni stihovi raširiti po zemljama koje je volela.