IN MEMORIAM: Velika tuga za Igorom Vukom Torbicom - Bio je Hamlet i Don Kihot

Na zgradi Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu istaknuta je crna zastava, a Zagrebačko kazalište mladih, u kojem je Torbica režirao "Hinkemana", 17. juna otkazalo je izvođenje predstave "Ajhman u Jerusalimu" zbog, kako je navedeno, smrti divnog kolege i prijatelja.

Od avgusta je trebalo da radi svoj novi autorski projekat u pozorištu "Kostolanji Deže" u Subotici, po čuvenom Fasbinderovom filmu i studiji "Žabar". Kako je obelodanio u javnosti reditelj Andraš Urban, direktor ovog pozorišta, rad na projektu trebalo je da počne ranije, ali je odložen zbog pandemije, pa se upravo ovih dana za Torbicu rezervisao stan u Subotici. Prema Urbanovim rečima, vest o njegovom tragičnom odlasku šokirala je i zaledila sve ljude u subotičkom pozorištu, jer je odlazak Torbice ogroman gubitak ne samo za teatarski život na ovom prostoru, nego za život uopšte.

O reditelju koji je svojom umetnošću povezao kulturni prostor nekadašnje Jugoslavije (režirao je u Beogradu, gde je odabrao da bude i njegov dom, Novom Sadu, Zagrebu, Mariboru, Zrenjaninu, Celju, Pirotu, Budvi, Somboru, Bitolju...), za "Novosti" govori Bojan Munjin, hrvatski kritičar i publicista, selektor festivala "Grad teatar Budva" i Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu. On je sa Torbicom sarađivao gotovo od početka njegove karijere, u Užicu je izvedeno pet predstava sa njegovim rediteljskim potpisom ("Razbijeni krčag", "Hinkeman", "Priče iz Bečke šume", "Krvave svadbe" i "Tartif"), koje su dobile osam nagrada "Ardalion".

- U životu, takvom kakav živimo, smrt uvek dolazi prerano, a tragedija je uvek jača od nas. Mali pod zvezdama, nemoćni smo pred nepoznatim silama koje vitlaju našim sudbinama, iako herojski pokušavamo da budemo hrabri i neustrašivi. Na kraju, kada zakoračimo preko granice, na ničiju zemlju između svetova, ostaje tek naš blagi i magloviti lik na horizontu da za njime tuguju oni oko nas - kaže Munjin.

Smrt Igora Vuka Torbice, kako ističe, preplavila je nezamislivim bolom njegovu porodicu i bližnje i zgromila je sve one koji su ga poznavali.

- Ne znamo zašto se to dogodilo, ali slutimo da je to morala biti nesreća podvučena najcrnjim kistom, koja je mogla oboriti čoveka tako vitalne mladalačke snage, blistavog intelekta i raskošnog umetničkog talenta. Ali, ako samo malo pogledamo oko sebe, onda vidimo da je ta crna nesreća pojela, u vremenu današnjem, većinu naših snova, isisala je najbolju našu energiju i razoružala mnoge naše nade. Sve što znamo o Igoru u pozorištu i u životu jeste da se on protiv svega toga bez sumnje beskompromisno borio. Da li je ponekad u tome preterao, danas zaista više nije važno. Pozorište jeste arena vulkanske strasti i jakih emocija. Ono što je važno je da se Igor borio drvenim mačem, kao i u svakoj bajci, iskreno i časno, svestan da će na kraju, u igri svetlosti i tame, samo smrt biti stvarna. U životu, neko je rekao, možeš biti ili Hamlet ili Don Kihot. Poznavao sam pozorišnog režisera Igora Vuka Torbicu: on je bio to oboje - kaže Bojan Munjin.

KREMACIJA

Ispraćaj Igora Vuka Torbice na kremaciju zakazan je za utorak u Rovinju, u najužem krugu porodice. Komemoracija će se održati 7. jula u Zagrebačkom kazalištu mladih.

DVA OPROŠTAJNA PISMA

TORBICA je, prema saznanjima "Novosti", otišao u Rovinj da obiđe teško bolesnog oca, a trebalo je i da režira novu predstavu u Zagrebačkom kazalištu mladih. Svoju nameru da putuje u Hrvatsku objavio je 13. juna na "Fejsbuku", uz pitanje da li je istina da se može preći granica sa srpskim pasošem. Tamo je stigao 15. juna, i samo dan kasnije tragično je okončao svoj život. Šta se i zašto dogodilo u Rovinju, jedino bi mogla da kažu dva oproštajna pisma koja je, prema nezvaničnim navodima, ostavio Torbica. Jedno je upućeno glumici Hani Selimović, s kojom je živeo poslednjih pet godina, a drugo rediteljki Alisi Stojanović, koja je bila njegova profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti.

RUSI ĆE ZAUVEK PAMTITI IGOROV TALENAT I ENERGIJU

NA vest o odlasku jednog od najzanimljivijih srpskih reditelj, Igora Vuka Torbice (33), oglasio se, na svim svojim oficijalnim portalima, Državni akademski teatar drame "Maksim Gorki", iz ruskog grada Nižnji Novgorod.

"Strašan gubitak za pozorišni svet...", naslovio je svoj tekst direktor Teatra Gorkog Boris Petrović Kajnov. "Publici Nižnjeg Novgoroda njegovo ime je postalo dobro poznato, kada je na Deveti međunarodni pozorišni festival Gorkog došao sa Narodnim pozorištem iz Beograda. Predstava "Carstvo mraka", po delu Lava Tolstoja, u režiji Torbice, izazvala je veliko uzbuđenje u našoj publici, a i žiri festivala ju je, takođe, veoma visoko ocenio. Do danas se pamti poslednji akord predstave: direktno svetlo na salu i nemi krik devojčice, upućen bespomoćnim gledaocima... A onda, sam reditelj - mlad, energičan, živo zainteresovan i za tradiciju i za nove prakse, lep i mudar... Talenat Igora Vuka Torbice bio je u punom zamahu..." Na sajtu svog Koljada teatra u Jekaterinburgu, strašnu vest je komentarisao i jedan od najznačajnijih dramskih pisaca današnjice Nikolaj Koljada, veliki ljubitelj i prijatelj srpskog teatra: "Kakav užas! Trideset tri godine! Presudio sebi... Čuvajte se, prijatelji. Budite strpljivi..." D. B.