IZMEĐU NEMOG PRKOSA I TIHOG OTPORA: Kapitalna monografija dr Rajke Bošković o opusu velikog vajara Đorđija Crnčevića (1941- 2013)
JOŠ u studentiskim danima, u svom seminarskom radu na fakultetu, veliki vajar Đorđije Crnčević (1941-2013) zapisao je - "crtež jeste znak Boga u nama". A to shvatanje pojma i značenja linije kao znaka nečeg dubljeg i suštastvenog, karakterisalo je od samih početaka težnje ovog po svemu jedinstvenog umetnika čiji dometi prevazilaze našu sredinu, smatra istoričarka umetnosti dr Rajka Bošković, čija je kapitalna monografija posvećena Crnčeviću, na 500 stranica, od kojih je više od 180 utemeljenog istraživačkog teksta - obeležila kraj minule godine.
Monografija po Crnčevići, Foto: D. Milovanović
- Linija oblika, linija kao suština, linija kao srž. Linija unutrašnje lepote. Ali ne u crtežu, već u skulpturi. To nije crtež u kamenu - kao krajputaši, već crtež od kamena. Crtež oblikovan od kamene mase. Kamenom "ispevana" linija oblika u prostoru. Linija je ono što ga opčinjava od samog početka, koju je doveo do savršenstva u skulpturama "Glave" (bilo "Glave pesnika" ili "Dve glave"), u skulpturama u kamenu, svodeći umetnički izraz na samu bit pesničkog nadahnuća kao i stanja bliskosti. U tom smislu, može se reći da je Crnčevićev ideal "linije lepote" sublim doživljaja, viđenja i umetničkog izraza oblika, lika, stanja. To nije "crtež u prostoru" ili "oprostoreni crtež", već ideja savršenstva linije kao izraza stanja (konačne) spoznaje suštine oblika, bića - obrazlaže istoričarka i teoretičarka umetnosti, koja je u beogradskom Muzeju saveremene umetnosti zadužena za zbirku skulpture.
U projekat čiji začeci sežu u 2015. godinu, kada je organizovana u MSUB Crnčevićeva retrospektiva, a godinu dana potom i u Cetinju u Crnogorskoj galeriji "Miodrag Dado Đurić", na inicijativu Narodnog muzeja Crne Gore, autorka je uključila i troje vrhunskih snimatelja - Sašu Reljića, fotografa MSUB, kao i mr Petra Vujoševića, slikara, i mr Anku Gardašević, vajarku, profesora na Akademiji umjetnosti u Trebinju.
- Za fotografisanje skulptura angažovani su umetnici, jer smatram da onaj koji fotografiše delo mora pre svega uočiti, razumeti i uhvatiti onu vrstu dejstvenosti dela koju sam ja kao autor monografije sagledala i koju želim da prenesem, ne samo rečju, nego i slikom - obrazlaže Boškovićeva, čiji je tekst obima koje imaju gotovo četiri prosečne monografije. - U tom smislu, moja ideja je bila da na licu mesta, ispred same skulpture i u okruženju promenljivih svetlosnih i svih drugih okolnosti, ja kao autor monografije, i umetnik (koji fotografiše) uočavamo, snimimo i slikom odnosno fotografijom prenesemo svu lepotu i izražajnost skulptura.
Dijalog skulpture i ambijenta
ANALIZIRAJUĆI inovativnost u vizuelnom predstavljanju skulpture u delu Rajke Bošković, posebno spomeničke i one u otvorenom prostoru, dr Milanka Todić ističe:
"Njeno sagledavanje dela i proširenom polju vodilo je ka uvećanju pažljivo odabranih fotografskih slika koje su dokumentovale dijalog skulpture i ambijenta iz više različitih prespektiva. Taj princip multiplikovanih pogleda okom kamere sproveden je u celoj knjizi, a to je veoma važno primetiti jer je skulptura objekat, trodimenzionalna forma, a fotografija je dvodimenzionalna slika koja nema medijske sposobnosti da u potpunosti sagleda skulpturu u njenom volumenu i u ambijentu, kako onom prirodnom, tako i onom galerijskom".
Tako je izdanje "Tokovi umetničkog nadahnuća Đorđija Crnčevića" (MSUB, Narodni muzej CG, Galerija B2) dobio i kod nas do sada još neviđen vizuelni identitet, jer su radovi dokumentovani iz svih mogućih uglova. Svaki prikazuje neki njen novi lik i domišljenost oblika, i kako Boškovićeva naglašava, predstavlja dela bez raskošnog i nametljivog dizajna, a sa razumevanjem njihovog unutrašnjeg smisla. Jer, Crnčevićeva umetnička bit i "vjeruju" - ne šljašte. Foto: B. Janjić MSUB
Deo monografije su i monumentalne skulpture u javnom prostoru, koje su kada je istraživanje započeto, pre bezmalo deceniju, bile u takvom stanju da im im je bila neophodna zaštita od daljeg propadanja.
- U Danilovgradu je jedna bila gotovo zaboravljena, ostala je da leži na travi, druga u Portorožu, nakrivljena i pogrešno postavljena, a treća u Sokobanji, ugrožena rastinjem koje je skoro sakrilo i povećanom vlagom i mahovinom ugrožavalo sam kamen - priseća se autorka, dodajući da je velika pomoć u poduhvatu spasavanja stigla od Crnčevićeve sestričine i naslednice Borislave Tanasković. - I pored dugotrajnih i napornih pregovora sa nadležnim institucijama i odgovornim licima, argumentacije o neophodnosti vraćanja u prvobitno stanje i postavljanja skulptura i na trajni postament, putovanja i odlaska na lice mesta radi utvrđivanja stanja i preduzimanja svih potrebnih koraka za konzervaciju, projekat je na kraju, posle tri godine, 2018 - uspeo. U sve tri zemlje - Srbiji, Crnoj Gori i Sloveniji, sve skulpture su očišćene, konzervatorski tretirane, a okolni prostor sređen. Vraćeno im je dostojanstvo.
Dubine užasa iskonske patnje
DRAMATIČNA ekspresivnost Crnčevićevih skulptura, prema mišljenju Boškovićeve, kod posmatrača ne pobuđuju mržnju, niti izazivaju šok, već podstiču dublji nivo sagledavanja egzistencije:
- "Okamenjena" bol - zjap i muk - bolan grč - stanje sputanosti - osećaj osujećenosti - teskoba bića - iskonska patnja... Pred ranim delima Đorđija Crnčevića, kako skulpturama tako i slikama, ostajemo nemi pred dubinom patnje i grčevite užasnutosti samih figura, ali i pred nemogućnošću nalaženja prave reči i nemoći jezika da izrazi dubinu prvobitnog užasa... Uprkos sveobuhvatnom osećaju duboke patnje, užasnutosti, izmučenosti mase (tela/gline/zemlje), čovek ipak stoji čvrsto na nogama, čak i u nemogućim pozama, čak i sa samo jednom nogom, čak i bez obe ruke, jer to nije osakaćen čovek u telesnom, fizičkom smislu, već čovek onemogućen u izrazu i delovanju ne samo tela nego i duha, ali ipak čovek, čovek koji snagom volje opstaje i ostaje Čovek (sa velikim Č) uprkos neumitnoj borbi života.
U umetničkom opusu Đorđija Crnčevića se neprestano i neodvojivo, naglašava sagovornica, prepliću dva pristupa, dva načina sagledavanja i dva izraza - između ideje nemog užasa i izraza teskobe ljudskog postojanja, i ideje (nemog) prkosa i (tihog) otpora; između stanja užasnutosti i stanja duhovnog spokoja:
- Neprestano previranje ta dva umetnička pristupa, dve poetike, dva stanja duha, koji se ne potiru, niti jedan drugog poništavaju, već, naprotiv, naizmenično se smenjujući jedan drugog podstiču, doprinelo je stvaranju izuzetno sadržajnog i raznovrsnog umetničkog opusa, koji je nesumnjivo obeležio savremenu umetničku scenu druge polovine 20. i početka 21. veka. Sagledavajući celokupan opus Crnčevića, stiče se utisak da je preovlađujući ekspresionistički izraz ne samo po brojnosti dela rađenih u tom duhu nego i po vremenu posvećenom toj vrsti izraza, koji neprekinuto traje u njegovom umetničkom stvaralaštvu. Međutim, vrhunska ostvarenja umetnik je ostvario u delima, tačnije skulpturama u kamenu svedenih oblika, pročišćenog izraza i čistote ideje "brankušijevog" tipa, po kojima se svrstva u najznačajnije umetnike ne samo srpske nego i svetske savremene umetnosti.
Solženjicin i senke
Momografija o Đorđiju Crnčeviću, foto D. Milovanović
NA koricama monografije, prirodno, našlo se najznačajnije Crnčevićevo delo, inspirisano velikim ruskim piscem i disidentom. I to sa zadnje strane je svih dvanaest Solženjicina, a na prvoj samo jedna glava, onako kako je fotografisana na postavci, objašnjava Rajka Bošković:
-Skulptura je bila tako osvetljena, da su se sa dve bočne strane napravile senke. Dizajner je razumela moju ideju o pesniku koji je zablistao u Crnčeviću, ali i dubokim, tamnim senkama koje su ga pratile. Na toj naslovnoj strani se vidi i odnos pesnika i mraka u njemu samom. Zapravo, ta fotografija, koja nije prošla nikakav „fotošop“, prikazuje suštinu čitavog njegovog opusa.
Njegova maksima bila je da "umetnik nema izbora", i od samog početka se, kako tvrdi Boškovićeva, držao toga da je njegovo da istraje, i to beskompromisno, odbijajući svaki vid površnosti, nametljivosti, i kao čovek, i kao stvaralac. A i sama autorka monografije, njegovim opusom se, kao teoretičar, kaže, bavila iz unutrašnje nužnosti:
- Iz svog dubokog unutrašnjeg osećaja, vrednovanja i prepoznavanja tog vrlo raznolikog opusa, koji je nepoznat široj publici, poželela sam da jedno delo koje je u zapećku iznesem na svetlost dana i predstavim u punoj izražajnosti i lepoti.
A na pitanje šta bi bila, uz ovu u svakom smislu iscrpnu monografiju, konačna pravda za Đorđija Crnčevića, Boškovićeva odgovara:
- Ona je na neki način već ostvarena time što je njegovo antologijsko delo, ali i jedan od najznačajnijih radova naše moderne i savremene umetnosti - "12 puta Solženjicin", na moju inicijativu, otkupljeno za MSUB. Ono je dopunjeno i u potpunosti predstavljeno na izložbi "Akvizicije". Za ovu skulptorsku instalaciju iz ranih sedamdesetih godina, koja tada, a ni kasnije, nije bila predstavljena u potpunosti i na pravi način, svesna njegove istorijske vrednosti, kao što je to bio i sam Crnčević, njegova naslednica, uprkos ponudama kolekcionara, pristala je da se ono otkupi isključivo za MSUB. Dok je Narodnom muzeju Crne Gore, koji je otkupio, takođe kapitalnu "Glavu pesnika", u kamenu, dala autorsko pravo, na odlivanje dela "12 puta Solženjicin". Jer, kada delo uđe u muzej zauvek je ušlo u istoriju - zaključuje sagovornica napominjući da je pravda za Crnčevića, i to što su zahvaljujući radu na ovoj monografiji revitalizovana i njegova monumentalna dela u javnom prostoru.