TIGRICA SA BARŠUNASTIM KANDŽAMA: U MPUS Izložba "Mira Trailović - novo doba srpskog pozorišta"

 Iza nje ostale su tri velike tekovine koje su oblikovale kulturni život cele nekadašnje zemlje: Atelje 212, BITEF i istoimeni teatar.

Savremenici svedoče da je uspevala da ostvari šta god da je naumila, šireći oko sebe zarazni optimizam. Gvozdena dama, donkihovski borac, tigrica sa baršunastim kandžama, pozorišna lavica, diplomata, buldožer u vizonu - samo su neki od epiteta kojima su je s divljenjem opisivali najbliži saradnici.

Ćerka arhitekte i prevodioca Andrije Milićevića i Radmile,profesorke francuskog jezika, rođena je 22. januara 1924. u Kraljevu. Učenica Druge ženske gimnazije u Beogradu, završila je srednju muzičku i glumačku školu, potom i Muzičku akademiju. Po želji oca upisala je arhitekturu, ali je odustala posle dva semestra. Studirala je i tehnologiju i istoriju umetnosti (koju je napustila uoči diplomskog ispita), a onda 1950. završila Visoku filmsku školu.

Šest godina kasnije stekla je zvanje reditelja na današnjem FDU. Ipak, ni sva prethodna učenja nisu bila uzaludna, jer su nalazila "primenu" u njenom bogatom pozorišnom opusu.

Uprkos uglednom građanskom poreklu koje je rado isticala (deda Milan Simić bio je upravnik Narodnog pozorišta, baba Katarina dvorska dama kraljice Natalije), uspevala je da se savršeno snalazi u komunističkim vremenima, pa je još 1946. uspela da stigne do Radio Beograda, a kasnije postane i urednik Dramskog programa u ovoj kući. Režirala je oko 70 radio-drama, u Hilandarskoj je srela i životnog saputnika Dragoljuba Gucu Trailovića - tada spikera, kasnije dopisnika "Politike" iz Pariza.

Njenom koncertnom režijom "Fausta" 12. novembra 1956. u sali sa 212 stolica u zgradi "Borbe" otvoreno je novo, avangardno pozorište Atelje 212. Mira je režirala tridesetak značajnih naslova, među kojima su "Iza zatvorenih vrata" Sartra, Joneskove "Stolice", Kamijev "Nesporazum", Krležino "U agoniji". Tokom njenog upravnikovanja Atelje je gostovao u petnaest zemalja (Evrope, Severne i Srednje Amerike, Južne Amerike i Azije), pa je s pokrićem važio za "putujuće pozorište".

Sa Jovanom Ćirilovim osnovala je u doba hladnog rata Bitef (Beogradski internacionalni teatarski festival), na čijem se čelu nalazila od 1967. do smrti 1989. godine.

- Pravi, veliki političar među pozorišnim ljudima. Njena sposobnost da pravi kompromise bila je ravna njenoj veštini zavođenja. Ako je to bilo potrebno njenom pozorištu, sedala bi za sto i sa političarima za koje se znalo da ih ne podnosi - svedočio je Jovan Ćirilov. - Slušala je i duhovite i glupe anegdote sa istom pažnjom. Znala je da zaigra valcer sa najlepšim momkom u gradu ili sa znojavim gradonačelnikom, i da se smeje svojim zarazno zvonkim smehom.

Beograd je u "njenom" vremenu bio mesto susreta Istoka i Zapada, a njegovi gosti najslavnija imena toga doba: Žan-Pol Sartr, Semjuel Beket, Piter Bruk, Bob Vilson, Pina Bauš, Grotovski, La Mama... U Ateljeu izvedena je i prva evropska premijera mjuzikla "Kosa" (u Mirinoj režiji), a na istoj sceni igrale su se i njene "Akrobate", "Konak", "Lulu", "Čudo u Šarganu".

Početak osamdesetih najavio je mnoge promene u zemlji koje nisu zaobišle ni pozorište. Otišla je u penziju 1. januara 1983, pre kraja skraćenog mandata. Ovaj nenadani udarac stvorio joj je neprebolnu ranu. Mada već smrtno bolesna uspela je 1989. da osnuje Bitef teatar i režira svoju poslednju predstavu, Nurenove "Demone". Preminula je 7. avgusta u Beogradu. Po sopstvenoj želji, u krugu porodice i najbližih sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.