SA ĆILIMOM DO MEKSIKA I KINESKOG ZIDA: Umetnica Milica Živodinović, širom planete predstavila dela inspirisana srpskom baštinom

 Ovoj beogradskoj umetnici, upravo su pirotske šare inspiracija za slikarska, ali i dela primenjene umetnosti, pre svega nakit. Ali i područje izučavanja, jer je o njima objavila dve monografije- "Ornamente Srbije" i "Čaroliju pirotskog ćilima - kolekcija porodice Nikolić".

A kao svojevrsni ambasadori naše narodne tradicije i umeća, uglavnom su je ćilimi iz kolekcije Nikolić, ove godine pratili na izložbama i predavanjima, od Meksika, preko Pariza i Pekinga, pa do Vranja i Strazbura.

Prema rečima ove autorke koja je diplomirala na Akademiji lepih umetnosti u Versaju, a potom doktorirala estetiku i teoriju umetnosti na Univerzitetu Pariz 8, sa temom koja se odnosila na opus Miće Popovića, u susretu sa ljudima iz drugih kultura posebno joj je važno da njeni slušaoci i gledaoci mogu da dotaknu ćilime, izbliza vide njihovo jedinstveno, dvostrano tkanje. Koliko god da su ove narodne rukotvorine neponovljive u svojoj lepoti, sagovornica ističe da su istovremeno i nešto što nas, oblikom i značenjem povezuje sa svetom.

- Gde god da sam bila u svetu, ljudi su uvek prepoznavali sličnost sa šarama našeg ćilima, jer je u njih utkana univerzalnost, nešto što je deo kolektivno nesvesnog - objašnjava Živadinovićeva koja je proletos u Meksiku učestvovala na 15. Sajmu zanatstva, pri tamošnjoj Visokoj školi u sastavu Nacionalnog instituta za lepe umetnosti i književnost (instituciji sličnoj SANU). - Izložba "Kaleidoskop Srbije", prikazuje istorijat pirotskog ćilima, način na koji se on pravi, ali i izbor najlepših šara. Tu je bila i moja, savremena interpretacija šara, kroz slike i nakit, a predstavila sam i obe monografije.

Posle razgovora sa profesorima i studentima, pokazali su joj radionice za tkanje:

- Sličnosti sa našim su veoma uočljive jer se u Meksiku takođe koristi vertikalni razboj za tkanje - ističe umetnica.

Gostovanje naše umetnice, kao i izložba, koja se, kasnije, tokom leta preselila duž glavne avenije Morelije, glavnog grada savezne meksičke države Mičoakan (pod zaštitom je Uneska), realizovani su na inicijativu ambasadorke Tatjane Conić.

A sa Milicom su u Peking, gde je imala promociju u Kulturnom centru "Ivo Andrić", krenula tri pirotska ćilima:

- Na njima sam tokom predavanja mogla da pokažem osnovne šare, i kako izgleda tkanje ćilima sa dva lica. Zajedno sa kineskom publikom smo pronašli paralele između naše ornamentike i njihovih tradicionalnih šara na narodnim nošnjama jedne od njihovih najstarijih kultura.

Usledio je povratak kući, u Vranje, grad neraskidivo vezan za njenog pradedu, našeg velikog pisca Boru Stankovića, gde je imala izložbu u Galeriji Narodnog muzeja.

- U leto 2020. godine prvi put sam kročila u Vranje u spomen-kuću mog pradede Bore Stankovića u kojoj sam počela da otkrivam odgovore na pitanja koje sam sebi postavljala dugi niz godina. Bila sam više nego iznenađena kad sam na dovratku ugledala ćilim na kome se nalazi šara gotovo identična u formi i u bojama kao na jednoj od mojih slika - priseća se umetnica. - Sofra, koja je jedna od osnovnih i najstarijih šara se nalazi i na nakitu koji ručno oslikavam. Na izložbi je među eksponatima mesto našao i vranjski ćilim iz moje kolekcije, kao neka vrsta dokaza o toj nesvesnoj vezi koju sam imala sa svojim korenima. Nezaobilazna činjenica je i da je baba Zlata svog unuka Boru odgajila tako što je tkala.

U Vranju je Milica izložila i slike iz svog prethodnog ciklusa KosmoOko na kojima je prikazan Mesec - takođe čest lajtmotiv u delima njenog pradede:

- U Vranju je bilo je veoma emotivno i imala sam ogromnu temu. Sve vreme sam razmišljala kako bi ono što radim ocenio moj pradeda. Kako se bi se moj rad uklopio u njegov kriterijum da "umetnost nije umetnost ako ne pobudi plemenita osećanja i ljubav prema bližnjem svom".

Ljudi najčešće izuzetno pozitivno reaguju kada čuju da je praunuka Bore Stanovića, a sagovornica veruje da je to zato što je on još uvek među najvoljenijim našim piscima:

- Nedavno mi je prevodilac Mina Đurić rekla kako je na Filološkom fakultetu i dalje njegovo delo najčešće birano kao tema seminarskih i master radova. Šta god da je pisao zadirao je duboko u ljudske emocije, ali i u analizu društva.

U porodičnom sećanju, kako tvrdi, malo je ostalo uspomena, jer je njen otac, Borin unuk, sin najstarije od njegove tri ćerke, rođen tek posle piščeve smrti. I sama je u Vranje, prvi put došla kao odrasla osoba. Ali, prema svom slavnom pretku oseća ne samo dug, već i strahovopštovanje. Nedavno je veoma orbradovalo objavljivanje knjige "Ranjav i željan", nemačkog slaviste Roberta Hodela, inostranog člana SANU, posvećeno Borinom životu i delu:

- Uz svoj prevod na nemački Borinih pripovedaka, autor je prvo napisao piščevu kraću biografiju iz koje je nastala ova predivna, naučno utemeljena knjiga, u kojoj je do detalja obrađen Borin život i delo, ali period u toku Prvog svetskog rata i posle okupacije.

Ovih dana sagovornica se zaputila za Strazbur, gde je priređena njena izložba "Radost nasleđa" u Palati pri Savetu Evrope. Uz slike, knjige i nakit, pažnju publike privlači i video-rad Kaleidoskop Srbije takođe inspirisan motivima sa pirotskog ćilima.

- Interesantno je da na svim krajevima sveta, osim u zapadnoj Evropi, postoje šare slične našima. Iako nije direktno deo njihovog kulturnog nasleđa, naša ornamentika je Francuzima jako interesantna jer su oni uvek otvoreni da prime neko novo znanje iz drugih kultura - zaključuje umetnica, čija je baka po majci bila Francuskinja, koja je posle udaje došla da živi u Srbiji.