ODVIKAVANJE OD BOLESTI ZAVISNOSTI: Vladimir Vulević, pisac i reditelj, o romanu "Mali Murat" i surovom suočavanju sa sobom
UPRKOS tome što je povremeno veoma duhovit, roman "Mali Murat" pisca i reditelja Vladimira Vulevića tužna je, čak tragična priča, čiji su akteri ljudi na odvikavanju od bolesti zavisnosti. Knjiga počinje brutalnom tučom naratora i njegove partnerke, a kroz celu priču provejava sećanje na jedno ubistvo.
Kontrast
- Roman je objavljen pre nepuna tri meseca i još ga maltene napamet znam, pa pretpostavljam da do pravog i potpunog otklona još nije došlo. Iako na stvari u životu, pa i na ono što radim, često gledam crno-belo, manje zbog samih stvari, više jer sam takav, trudim se da ih, i bez boje, sagledam sa toplinom i vedrinom, i sa ponešto razumevanja, pre svega za ljude, jer koliko god zagušljivi i mračni, često umeju da budu topli i vedri, najčešće iznenada i bez razloga, koliko da se kaže i ponešto iskreno i smešno, da se stisne ruka, da se osvetli par koraka na putu - kaže Vulević o svom doživljaju vlastitog romana, koji je izdao beogradski "Kontrast". Kontrast
Lečenje od alkoholizma u romanu zapravo otvara, kao Pandorinu kutiju, čitav niz pozadinskih priča. I sam autor priznaje da su i lečenje i alkoholizam samo izgovori za nešto sasvim treće:
- A to treće je bila želja da se pred čitaoca iznese portret zavisnika, preosetljivog neurastenika koji svoje zavisničko ponašanje, manipulativni odnos prema svetu i nepredvidiv karakter, počinje da uspostavlja i razvija još u najranijoj mladosti, zbog čega i dobija nadimak Mali Murat, pa se čini da je potpuna neosetljivost naspram bližnjih i naspram vlastitog života i besomučno manipulisanje njima za njega jedini mogući oblik bliskosti, jedini mogući oblik života.
SPOLjNI SVET
ISKORAK njegovih junaka, pacijenata, iz grupe za odvikavanje u spoljni svet pomalo podseća na film "Sabirni centar", pa se na momente čini da je spoljni svet zapravo taj koji je bolestan.
- Svaki od pacijenata istovremeno je i deo tog spoljašnjeg sveta. Čim neko od njih u njega sa odvikavanja iskorači, krenu da mu se dešavaju stvari koje su ga i odvele na odvikavanje, pa nismo više sigurni ni do koga je - do njih ili do njega. Ili do oboje - zaključuje autor.
Njegovi likovi i odnosi zavisnika su plastično prikazani, a njihovi susreti i suočavanja sa samima sobom dramatični. Vulević priznaje da su mu lična iskustva omogućila "jasan i vrlo neposredan uvid u svet u odnosu na koji je želeo da podigne i izgradi logički konherentan, pomalo oneobičen, ali dosledan svet svojih književnih likova":
- Sva lična iskustva od početka rada na romanu tretirao sam i doživljavao isključivo kao smernice koje su vodile do izgradnje tog sveta, ali ostajući van njega. Svi su likovi i svi dijalozi izmišljeni. Međutim, pojedine karakteristike svakog lika, ton dijaloga koji vode, situacije i mesta na kojima se te situacije i ti dijalozi odvijaju, "drpani" su i pozajmljivani od kojekuda. Uz to, prema umetničkom istraživanju bilo kog tipa, naročito u pripremi i izgradnji književnih ili filmskih likova, razvio sam s vremenom veliku averziju i skepsu, pa se trudim da se u svom radu, naročito kada su u pitanju likovi, oslanjam isključivo na maštu, kojom pokušavam da obradim i prevrednujem, da otfantaziram i domaštam sve ono što u sebi, oko sebe i u ljudima oko sebe nalazim zanimljivim i vrednim maštanja.
U ŽIRIJU FAF
VULEVIĆ je bio ove godine u žiriju Festivala autorskog filma.
- Iako nije bio ni u jednoj takmičarskoj selekciji, moj favorit je novi film Alberta Sere Afternoons of Solitude, pa ga i vama i vašim čitaocima najtoplije preporučujem - kaže.
Na pitanje misli li da su suočavanja sa sobom uvek tektonski poremećaji, kao iz cuga Vulević odgovara:
- Moraju biti. Ako su iskrena.