MOLIJEROVA MAŠINERIJA BESKORISNOG DELOVANJA: Intervju - Nikola Zavišić, reditelj, o večerašnjoj predstavi u Narodnom pozorištu

Reditelj je na istom mestu pre deceniju i po postavio predstavu "Igrajući žrtvu", usledili su "Važno je zvati se Ernest", "Izbiračica" i "Iluzije", da bi se sada odlučio za čuveni naslov francuskog komediografa. Zašto?

- Molijer je jedan od kamena temeljaca ljudskog postojanja. "Uobraženi bolesnik" je prirodan izbor jer, realno, živimo u prilično bolesnim vremenima, u svakom smislu - kaže Nikola Zavišić. - Mislim da je ogledalo koje je Molijer postavio ispred svog Argana i cele okolne svite, nešto što se u ovom vremenu vidi i treba preispitati. Izabrao sam Ivana Bosiljčića za glavnu ulogu, jer još od "Izbiračice" želim da ponovo s njim nešto da radim u Narodnom pozorištu.

o Ima li "uobraženog bolesnika" bez "uobraženog društva", onih koji podržavaju njegovu opsesiju?

- Bilo nam je veoma važno da okupimo što više mladih glumaca s novim sojem ideja, talentovanih i visprenih. Mnogo je uloga, svaka je zaokružena na dobar način i daje priliku da glumac pokaže šta zna i ume. Napravili smo tako "kišu meteora", gde svaki meteor ima šanse da se istakne, a sve pod vođstvom najvećeg od svih bolesnika u tom bolesnom okruženju. Govorimo o mašineriji beskorisnog delanja, društvu pokvarenom do srži, u kome je Argan glavni pokretač svih tih besmislenih i apsurdnih strahova. Mi, zapravo, govorimo o društvu koje se boji bolesti, ne shvatajući da je samo - bolest. To je na osnovnom planu, ali smo hteli da proširimo kontekst, ne zadovoljavajući se pukom interpretacijom. Zanimala me je činjenica da je 17. februara 1673. Molijer igrajući Argana, na četvrtom izvođenju, pred kraj predstave počeo da kašlje. Bio je tuberkulozan, kašalj je pokušao da prikrije smehom... Uspeo je nekako da završi predstavu, ali je nekoliko časova kasnije preminuo. Interesantno je i strašno kako je sudbina jednog od najvećih komediografa uspela da sve to simbolički završi na sceni.

o Da li njegov samrtni ropac na predstavi, gde kao bolesnik završava život, na filozofski način sugeriše da je "uobraženi",zapravo, bio stvarni bolesnik?

- Upravo tako, on je sebe dotukao radeći. Ne postoji kompletniji pozorišnik od Molijera u istoriji teatra, izuzev Šekspira. Ne samo da je igrao u svim svojim komedijama, da je pisao, već je bio i upravitelj trupe u okviru Kraljevskog pozorišta Luja XIV. Morao je za kralja da radi i druge stvari, priprema dvorske svečanosti, maske za balet u Versaju... Bukvalno se ubio od posla i umro u 51. godini. Govorili su mu (a i time se bavi predstava) da te večeri ne izlazi na scenu, ipak, nije dozvolio da se izvođenje dovede u pitanje.

o Biće u vašoj predstavi i žive muzike, plesa, baleta. Dočarava li to atmosferu na kraljevskom dvoru?

- Koristimo sve ono što do sada nisam video ni u jednoj drugoj inscenaciji kod nas: uvod i intermeca između činova. Osim zabave za kralja (koji je kod nas prisutan na predstavi), glumci su svesni da ih on gleda, ali dok iza spuštene zavese čekaju sledeći čin brinu da li će Molijer moći da nastavi.Fiktivno se nalazimo u 17. februaru i igramo poslednjeg "Uobraženog bolesnika" s piscem u glavnoj ulozi. Tako uz komičan, postoji i malo dublji emotivan momenat...

o Molijer je u svakom liku izoštrio jednu dominantnu osobinu, što daje komični efekat. U suštini, i u životu se prepoznajemo po toj jednoj, izrazitoj osobini?

- Očigledno je bio majstor skeniranja ljudskog duha i ponašanja, posebno baždaren da prepozna najlicemernija,najlažnija i najumišljenija naša lica. I zato je svaka njegova komedija seciranje te jedne osobine kao što su neznabožnost,promiskuitet, versko licemerje. Ovde je u pitanju hipohondrija, izrazita sebičnost i nemar za druge, podređivanja svega sebi i bolesti koja ne postoji. A tiče se, zapravo, bolesti uma i duha, ne tela. Takvog pojedinca okolina dodatno obmanjuje sopstvenim licemerjem. Zato smo napravili "blesavi" kalambur različitih prevara na sceni, od lekara koji hoće da opelješi Argana, do njegove prevare onih koji ga varaju i rade mu iza leđa.

o Govorite o bolesti duha, u jednom od prethodnih intervjua istakli ste da je naše vreme šizofreno i da niko nije u stanju da objektivno sagledava stvari?

- Jasno je da ne živimo u najboljem mogućem vremenu, iako bar nema direktnog rata. Posledice propadanja duha ne možemo ni da osetimo, ta rastrzanost je odlika našeg doba. U celoj raspamećenoj civilaziciji, imamo i svoj specifikum deljenja i raslojavanja društva, što je toliko strašno i tužno da čak nema smisla govoriti o tome. Jedino što možemo je da pokušamo da nađemo neki mir, u sebi ili oko sebe. Molijer nudi taj mikrosvet i mikroživot, s kojim možemo da se smejemo.

o Svetlo je u vašim predstavama uvek inspirativno, na koji način će ovog puta biti u funkciji?

- Kod Molijera radnje su prilično statične, sve se dešava u Arganovoj sobi. Pošto imamo genijalni dekor i scenografiju Jelene Radović i kostim Sune Kažić, vizuelno raspolažemo izuzetnim prostorom za igru. Inspiracija nam je versajska soba ogledala, cela scena je u refleksijama. Svetlosno - dramaturški prostor je podeljen na realnost i iluziju, tako da soba postaje i apstraktan prostor njegove mašte. Sva intermeca, mini-scene, svetlosno su drugačije tretirana.