UVEK JE BILO VAŽNO BITI ČOVEK I IMATI MORAL: Nemačka umetnica Marija Ajnhorn, bila gost 60. Oktobarskog salona
MEĐU gostima jubilarnog, 60.Oktobarskog salona, koji je završen u nedelju, dodelom priznanja, bila je i veoma ugledna nemačka umetnica Marija Ajhorn, koja je pre dve godine zapaženo predstavljala svoju zemlju na Bijenalu u Venciji.
Marija Ajnhorn i Lorenco Barbi Foto Vladimir Opsenica
A pod sloganom „Šta ostaje?“ u poslednja dva i po meseca, naše Beogradsko bijenale je u tri autorska koncepta i devet izložbenih prostora, predstavilo 40 umetnika i umetničkih grupa.
U Dvorani Kulturnog centra Beograda, Marija Ajnhorn promovisana je njena knjiga „Zgrada kao vlasništvo bez vlasnika (2017–)“ , u okviru programa "Trag", iza koga stoje istoričarka umetnosti Dobrila Denegri i direktor Muzeja moderne umetnosti u Bolonji (MAMbo), Lorenco Balbi. Druga dva programa Salona bila su - "Estetike susreta", čiji su kustosi Matje Lelijevr iz Muzeja savremene umetnosti u Lionu i Maja Kolarić, direktorka MSUB, i "Nada je disciplina", koga su osmislile Lina Džuverović, sa Čelsi koledža u Londonu i Emilija Epštajn i Ana Knežević, kustoskinje u Muzeju afričke umetnosti . Foto Vladimir Opsenica
Knjiga nemačke umetnice svojevrsna je prezentacija njenog rad nastaolog za potrebe izložbe savremene umetnosti Dokumenta 14, održane u Atini 2017. Tako su u razgovoru o njoj, pored kustosa programa „Trag“, učestvovali Adam Šimčik, kustos i umetnički direktor izložbe savremene umetnosti Dokumenta 14, Konstantina Teodora, arhitekta i urbanista . U osnovi rada Marije Ajnorn bila je kupovina nekretnine u Atini, koja vremenom treba da dobije status imovine bez vlasnika, da bi se tu stvorio slobodan prostor, bez uticaja globalnog kapitalizma.
Kako je otkrila za „Novosti“ njena ideja nije još u poptunosti realizovana, jer od trenutka kada je napravljen prvi korak i otkupljeno to parče zemlje, promenila su se dva ministra kulture, pa se čitav proces odužio. Trernutno je u fazi kada je vlasništvo promenjeno, da bi posle toga moglo da bude ukinuto. A na pitanje koliko je ovo njeno delo predstavlja utopiju, odgovara da je pre svega reč o umetničkom radu:
-Ovaj rad ima veze sa utopijom, ali mnogo više sa istraživanjem dubokih korena vlasništva. Kapitalizam se i zasniva na ideji o privatnom vlasništvu.U Atini, u njenoj urbanoj matrici, oseća se uticaj tog međunarodnog kapitalizma. A gotovo u svakom gradu postoji slična urbanistička situacija- kaže autorka.
Foto Vladimir Opsenica
Reakcije na njenu ideju o promeni vlasništva su svuda gde je predstavljala ovo delo, tvrdi -pozitivne, jer mnogi ljudi misle da je dobro, za početak makar malo imovine skloniti iz ruku spekulatora, koji je kupuju jeftino, prodaju skupo:
-Moj rad je umetnički način da se pokaže, kako je to moguće. I svi to mogu da urade, da nešto kupe i pretvore u nevlasničku imovinu. Kao i umetnost, koja mora da pripada svima, a ne samo bogatim kolekcionarima, i vlasništvo bi moglo da pripda svima. Tako sam ja to parče zemlje u centru Atine prepustila javnom interesu, ono je postalo javno mesto, gde svako može da prođe.
Insitut „Roza Valan“
SAGOVORNICA je osnovala institut nazvan prema čuvenoj aktivistkinji i članici pokreta otpora u Parizu, Rozi Valan, koja je učestvovala u vraćanju umetničkih dela koje su jevrejskim porodicama oteli nacisti:
-Ona je bila heroj, želela sam da zadržim njen duh. Jer, nije još gotovo. Nikada nije gotovo ono što je dovelo do zločina nad Jevrejima. Moramo da pamtimo, posebno mi u Nemačkoj i stalno se suočavamo sa tim šta im se desilo. To je zlo koje protiv svih ljudi- ističe umetnica, dodajući da se institut bavi još nezavršenom restitucijom imovine Jevreja.
Na ovaj pokušaj da se iz tog kapitalističkog kruga uzme bar jedan malecki deo imovine, ali i potrebu da se vlasništvo ukine, u različitim delovima sveta bi, kako smatra umetnica, ljudi različito reagovali:
-U SAD bi verovatno milsili da je ideja nemoguća, a ne bi im bio jasan ni sam pojam ne- vlasništva. Ne samo ljudi iz različitih zemalja, već i iz društvenih gruplja, i polja delovanja, na to drugčije gledaju. Pričala sam sa mnogima o tom preuzimanju vlasništva i svi vide probleme koje to sa sobom povlači, do ministarstava, državni aparat, institucije...Mislim da je, ipak, moguće da jednog dana zaživi zajedničko vlasništvo, vlasništvo zajednice. Ali do toga je dugačak put. To će možda moći da se promeni u nekih 200 godina.
Na 59. Bijenalu savremene umetnosti 2022. Marija Ajhorn je skidanjem delova zidova i temelja u paviljonu Nemačke, upečatljivo razotkrila istorijske slojeve i njihova značenja:
-Kada uđete u tu građevinu shvatate da se ona sastoji iz dve zgrade. Prva zgrada koja je tu postojala, ostala je gotovo sakrivena, jer su je nacisti dograđivali kada su došli na vlast. Zato sam želela da taj nemački paviljon povežem sa istorijom, u kojoj su nacisti kako znamo- ubijali ljude. Ali, taj rad je imao i mnoge druge slojeve.
U današnjim turbuelntim vremenima, potvrđuje nemačka umetnica, važno je baviti se temama vezanim za humanizam i etiku:
-Uvek je bilo važno biti čovek i imati moral. Na čoveka pored sebe moramo da gledamo kao na prijatelja, a ne kao na nerpijatelja. Danas je posebno važno da budemo prijateljski raspoloženi prema svima, ma koliko to bilo teško- zaključuje Marija Ajnhorn.