NISAM DAO DA ME SAŽVAĆU I ISPLJUNU: Intervju - Radovan Vujović, glumac

U obrazloženju se, između ostalog, apostrofira Vujovićeva sposobnost da definiše osobenosti karaktera i produbi krajnosti u njemu, insistirajući na misaonom diskursu, istovremeno, ne lišavajući lik scenskog šarma... Umeće da suptilnim sredstvima dočara unutrašnji život svojih junaka donelo mu je i ranije brojna priznanja i otvorilo mnoga, ne samo pozorišna, već i filmska i televizijska vrata.

- Uvek se trudim da replike, u scenariju ili drami, budu samo vrh ledenog brega i da iza svake postoji unutrašnji proces koji je tu repliku izrodio. Da ne stoji sama za sebe zato što je na papiru već da se u čoveku nešto odvija - kaže u intervjuu za "Novosti" Radovan Vujović. - Replike su samo punktovi, a između njih se mnogo toga desi. Zanimljivo mi je da taj prostor sam iskreiram, pa nađem što uzbudljiviji način da iz mene izađu.

o Koji su likovi najinspirativniji za taj podtekst, stvaranje misli koja se na sceni preliva u rečenicu?

- Mislim da to ima više veze sa mojim glumačkim razvitkom u nekom trenutku, nego sa samim likovima. Imao sam sreću što sam od početka igrao u dobroj literaturi i komadima JDP, bilo je tu Ostrovskog, Šekspira i drugih velikih pisaca. Ali, predstave koje su bile bitne za moj razvoj su, definitivno, "Švabica" u režiji Ane Đorđević i "U agoniji", koju trenutno igramo u Teatru na brdu, takođe u Aninoj režiji. Ovu drugu, igrao sam u Crnoj Gori šest večeri zaredom i onda se nešto desi: nešto se otključa, toliko ste u svemu tome da gluma i koncentracija odu na neki viši nivo koji kasnije primenjujem i na druge uloge.

o Reč je i o dva značajna pisca, Lazi Lazareviću i Krleži. Kako otključavate takve "brave"?

- Krležini likovi su slojeviti i živi, puni nekih suprotnosti, a opet sve je na istoj liniji: i drama i komedija pomešane u istom trenutku. A kad je tekst toliko dobar, može da se igra na sto različitih načina i možete da postignete efekat pričajući istu priču. Onda se sledeće večeri odlučite za malo drugačiji put, da biste na kraju stigli na isto odredište.

o Veoma mladi, sa 17 godina, upisali ste FDU. S kakvom motivacijom, iz školske klupe ste krenuli iz rodnog Užica?

- Kad ste tako mladi i nezreli, niste ni svesni koliko je vaše neznanje i gde ste se uputili. Mene je stariji brat motivisao. Krajem osnovne škole bila je neka škola glume, zbog bombardovanja je prekinuta, pa nastavljena dok sam bio u gimnaziji. Brat je bio u Beogradu i studirao molekularnu biologiju. Vodio me je u Atelje 212 da gledam "Divlji med", sećam se da smo prestajali na toj predstavi više od dva sata. Govorio mi je da treba da probam i ja sam počeo da se spremam za prijemni u junu. Kako sam bio klinac, na pola priprema sam odustao. Ali, te godine prijemni je bio u septembru, pa sam "dobio" još dva meseca. I izašao na prijemni na rođendan, 8. septembra. Ušao sam u uži izbor, napunio 17 godina i upisao FDU. Tako da se sve slučajno desilo, nisam od onih glumaca koji kažu "oduvek sam znao šta hoću".

o I već sa 18 godina desila vam se i prva pozorišna premijera?

- Bio je to "Pogled u nebo" sa Vojom Brajovićem i Milicom Mihajlović u Zvezdara teatru. Imao sam malu ulogu, na početku i kraju. Igrao sam Vojinog sina. S jedne strane divan osećaj, a s druge, jedva sam čekao da izađem sa scene! Sećam se kako su mi stalno govorili da treba da podignem glavu da me publika vidi i još neke tehničke stvari. Bili su divni prema meni. Pošto sam imao početak i kraj, uvek sam između ulazaka na scenu gledao predstavu. I svaki put, bio je to čas glume.

o U kakvim glumačkim volumenima ste pronalazili uzore na startu karijere?

- Imao sam sreću da radim s puno velikih. Od Mrguda Radovanovića i prve premijere u JDP ("Šuma"), bio je monumentalan glumac. Pa preko Cece Bojković, Miše Janketića, Brajovića, sve do onih iz tada srednje generacije - Glogovca, Mićanovića, Borisa Isakovića, Jasne Đuričić. A onda sam s velikima počeo da snimam, poput Žarka Lauševića i Berčeka. Ako bih govorio o uzorima i idolima, to bi definitivno bili Glogovac i Berček. Od Berčeka ne znam boljeg filmskog glumca, u svakoj ulozi ima drugi karakter. Ne mora fizički da se transformiše, neverovatno uđe u mentalitet. Maestralan.

o Popularnost vam je došla sa ulogom Risa u "Vojnoj akademiji"?

- Radio sam dugo pre toga u pozorištu, imao veliko iskustvo. Već sam se i zaposlio, igrao dobre naslove. Pred kraj mojih 20-ih došla je "Akademija". Počeli su da me prepoznaju, mediji da zovu. Tabloidi, naročito. Kad se neko novi pojavi, vole da ga sažvaću i ispljunu. Ali, ja sam od starta gledao da u tom smislu budem što manje interesantan. I malo po malo, iz te priče sam se isključio. Zadovoljan sam kako sam sve to izbalansirao.

o Bili ste član tri pozorišta, u stalnom angažmanu. Šta su vam tako različita iskustva donela?

- U "Buhi" se nisam dugo zadržao. On je fenomenalan jer je igralište za mladog glumca. U dečjim predstavama može da se eksprimentiše i sve je "kartuniš", pomalo liči na crtani film. Jer, tu se ispituju granice, idete dalje nego kasnije u drugim predstavama. Onda sam došao u JDP, gde sam se zadržao skoro 15 godina. Tu sam najviše naučio i izgradio se gledajući kolege.Kad imate kolegu kao što je Vlasta Velisavljević, koji se sa 93 godine peške penje u garderobu na drugi sprat, uvek nasmejan i raspoložen za igru - onda shvatite šta biste vi želeli da budete jednog dana... Ali, naišao je period kad sam osetio da se ne razvijam dalje, da nemam novih izazova. Odlazak u Narodno bio je novi izazov, nova sredina i okolnosti. Znači da ću i ja morati da budem neko novi, nova verzija sebe.

o Glumac retko dobije priliku da "prođe" kroz gotovo celog pisca. Dobrica Ćosić, "Koreni", "Vreme zla", "Vreme smrti"...

- Bilo je zaista veliko uživanje. Kad su se "Koreni" pripremali, prvi put sam priželjkivao da dobijem ulogu. Način na koji je roman pisan, tema kojom se bavi, naš srpski mentalitet - sve mi je bilo blisko. Razumeo sam to još iz Užica, iz sela, sve mi je bilo poznato. Imao sam priliku da igram sa Lauševićem i od njega mnogo naučim, da pričam o tim likovima i analiziram ih sa rediteljem Ivanom Živkovićem pre svega. Kad je pred vama nekoliko romana, imate toliko toga i o liku koji igrate, i prošlosti, i sadašnjosti. To je za glumca pravi praznik.

o I prilika da prođete čitavu genezu na nivou lika, piščevog dela, ali i sopstvene istorije?

- Pa i naše srpske nesreće. Da vidite kako se ništa ne pomera, da je ista stvar i 1910. i 2024. godine. Neverovatno. Kao da ljudi gube pamćenje, kao da ne čitaju stvari, kao da ne znaju šta se dešavalo pre sto godina. Neko stalno uspeva da nam pomuti glave, da proda neke priče. A mi ih plaćamo godinama svojih života, porodice, dece...

o Kako objašnjavate činjenicu da jedan narod tako uporno ponavlja svoje zablude, greške i usude? Da li je uslovljen geografskim položajem, političkim okolnostima, mentalitetom?

- Verovatno je kombinacija svih tih faktora. Kao narod nemamo nikakav kontinuitet: ni teritorijalni, ni politički, ni biološki. Ovde je na istom prostoru postojalo pet država. Stalno se nešto busamo, a ne znamo ni šta je tradicija. Bili smo porobljeni pet vekova, izgleda mi kao da smo razvili neku vrstu stokholmskog sindroma da nas stalno neko tlači i ugnjetava, da nama vlada i da nas tretira kao raju. U "Korenima" lik kaže: "Zete, uđi u politiku da ti Srbija hrani konja, da ti finansira kočije". Znači, uđi u politiku da se bogatiš i kradeš od naroda. Ne znam šta nam je, ali je ozbiljan problem.