ZNAO JE PUT DO ČAROVITOG SVETA: Veliki srpski pesnik Alek Vukadinović preminuo u Beogradu u 87. godini
AKO je neko svim svojim bićem živeo za stihove i duboko verovao u njihov smisao i moć, onda je to vrsni i osobeni pesnik Alek Vukadinović, koji je preminuo u Beogradu, u 87. godini.
Novosti
Dugo je bolovao i odsustvovao iz javnosti, ali su njegove pesme ostale živo prisutne, tumačene i nagrađivane.
- Napustio nas je jedan od poslednjih velikana savremenog srpskog pesništva, poslednji predstavnik jezikotvorne tradicije koja počinje sa Kostićem, preko Nastasijevića, Vinavera i svih onih pesnika koji su se kroz svetost mita približili lirskoj metafizici - rekla nam je na vest o smrti pesnika Bojana Stojanović Pantović, književna kritičarka. - Duhu Vukadinovićeve poetike svojstveno je neprestano prevođenje pojedinih stalnih pesničkih motiva ili toposa (kuća, gost, lovac, lampa, strela, prag, kvadrat, krug, ugao, ruža, reč) u svojevrsne pojmovne, vizuelne i poetske figure, čija se višeznačnost upravo ogleda u odricanju od svake referencijalnosti. Kod ovoga se pesnika javlja potpuno pounutrašnjenje lirskog subjekta, pa se metafizički kvalitet pesama doima kao osobita perspektiva iz koje se on oglašava, kroz intuitivno uočene bitnosti "osećanja predmeta".
Dragan Lakićević: Sav u tajni jezika
ALEK Vukadinović je jedan od trojice književne braće Vukadinovića. Nadživeo je Boža i Čedomira. Starinom Vasojevići, duhovno su se rodili u pećko-dečanskoj Metohiji i srpskoj pravoslavnoj tradiciji. Iz te tradicije izvile su se Alekove "zarne tercine" - lirska muzika najfinije jezičke orkestracije. Bio je metafizički pesnik, sav u tajni jezika i fluida - nečeg nedokučivog, koje istovremeno struji u vasioni i u "ateljeu" - tako je Alek zvao opštu pesničku radionicu. A ta radionica bila je dvorana puna čarolija imaginacije satkane od samog trepeta jezika. Obilje umetničkih motiva, boja i slika otvaraju "daljne prostore" pesničke harmonije sve do njegove poetike "beskonačja" - rekao je Dragan Lakićević.
Rođen u selu Milanovac kod Peći, Vukadinović se školovao u Andrijevici i Peći, a od 1959. živeo u Beogradu. Bio je predsednik beogradske sekcije Udruženja književnika Srbije, urednik uglednog časopisa Relations. Za Treći program Radio Beograda komentarisao je kulturne i umetničke pojave od 1972. do 1979, a jedno vreme vodio je zapažen kurs kreativnog pisanja u Domu kulture Studentski grad. Kao pesnik prvom knjigom "Prvi delirijum" oglasio se 1965, a usledilo je još deset zbirki među kojima su "Kuća i gost", "Daleki ukućani", "Ukršteni znaci", "Božji geometar", "Pesnički atelje". Za poslednju objavljenu knjigu "U vatri se Bog odmara" dobio je prestižnu nagradu "Meša Selimović", čijem uručenju iz zdravstvenih razloga nije mogao da prisustvuje ali je poslao poruku u kojoj je naveo:
- Nagrade su kao antibiotici: zalečuju rane, krepe organizam, podižu životnu kondiciju. One su vetar u leđa svim plovidbama, svim uzvitlanim i obasjanim jarbolima, porinutim u svetska prostranstva. Tamo gde su one nema tunela, nema mraka nepostojanja. One su Da životu. Da krvotoku. One su dokaz da je u nama vatra života saživela, da je kovina na kojoj ste radili prava i da je podvučen znak jednakosti između rada i rezultata. One, te stvaralačke lovorike, ljudskom stvoru svetle na svim raskršćima nedoumica, neverica, bolnih preispitivanja, koje tako često potresaju naš život.
Za visoko ocenjene pesničke zbirke ovenčan je i nagradama koje je teško samo pobrojati, a među kojima su "Branko Miljković", Zmajeva i Dučićeva nagrada, "Laza Kostić", "Drainac", "Desanka Maksimović", "Jefimijin vez"... Živeo je izuzetno skromno, gotovo na ivici egzistencije, a zbog "tehničkih razloga" bio je lišen, iako uveliko zaslužene, tzv. nacionalne penzije. Ta je nepravda ispravljena zahvaljujući tekstovima u našem listu.
Dragan Hamović: Prelazak u onostranost
MEĐU značajnim pesnicima našeg jezika, Alek Vukadinović je, na jedinstven način, upošljavao njegovu melodiju i aktivirao arhetipske simbole i nagoveštaje s one strane života i vremena. Urezalo mi se naročito finale njegove pesme "Slovo Grigorija Dijaka", u kojem progovara glasom pisara Miroslavljevog Jevanđelja: "Bože, zlo je! // Zlatnu iskru duše svoje / Utkah ovde - / Eto, to je. Alek je tu progovorio, najsažetije, i u svoje ime, početkom devedesetih. Zaokružen davno kao pesnik, evo opisao je i svoj životni krug, prelazeći u onostranost koju je lirski osluškivao - rekao je Dragan Hamović.
Prilikom uručenja Zmajeve nagrade za poeziju, akademik Ljubomir Simović je u besedi istakao:
- Na arhaično zasnovanom jeziku, Vukadinović u nizu svojih knjiga iskazuje jedan čudesan i čarovit svet, u čijem mraku svetle neke plave žiške, i gore neke crne lampe, nalik na lampe koje smo gledali u večernjim pejzažima Milene Pavlović Barili. U tim mirisnim mrakovima, kroz koje veje kamilica, iz kojih iskrsavaju neki čudni psi, nalik na crne ili plave ljubičice, pesnik peva "pesme nevida i nečuja". On u tom mraku sanja i gradi "za složne goste složnu kuću", on se ushićuje kad pred njim, kao vidik, iskrsnu "krovovi jedan do drugoga", i kad vidi da je "sedam kuća" složno stalo pod "jedan krov".
U završnici teksta o poeziji Vukadinovića, objavljenog u zborniku u izdanju Zadužbine Desanke Maksimović, Miroslav Egerić zapisao je ovo:
Dragan Dragojlović: Živeće u svom delu
Rastužila me je vest da je preminuo značajan srpski pesnik Alek Vukadinović. Dugo se nismo videli, a poslednji naš kontakt bio je pre više godina telefonom. Ako je fizička smrt neizbežna, Alek će ostati da živi u svom pesničkom delu. Ono ima i imaće značajno mesto u srpskoj poeziji i književnosti - rekao je Dragan Dragojlović.
- Silazeći u oniričke zone, do njega neispitane, uvidima koji pokazuju izvrsnu moć i osetljivost fantazije, kao i radoznalost duha koji proniče ljudski problem u susretu sa neizvesnim, veliki pesnik dao nam je priloge visoke "prozorljivosti" uma, imaginacije i delikatne brižnosti za autentične puteve pesničkog stvaranja. Roneći u dubine podsvesnog u čoveku, uspeo se do impresivnih visina poetskog prozrenja.
U nekoliko intervjua za "Večernje novosti" Vukadinović je sa zabrinutošću govorio o ubrzanom i obezduhovljenom razvoju novih tehnologija:
- U jednoj pesmi napisao sam vapijući i molbeni stih: "Zaustavi, Bože, stopi ubrzanja". Sa druge strane, opšti duh koristoljublja, svođenja sveta vrednosti na robu, još jedan je krupan prilog ovom razvoju bezduhovlja. To su sve nusprodukti generalnog kretanja ove civilizacije na postamentu tehnološkog. Kad se izgubi postament iskonskog i humanističkog, onda počinje kriza. Ali uvek treba da se prisećamo onog Helderlinovog: "Gde je opasnost, raste i spasonosnost". Ovo osećanje nade i vere u čoveka treba stalno da nam greje srce.
Sahrana velikog poete biće obavljena danas u 14.15 časova na Novom bežanijskom groblju.