KOD NAS NEMA ZABRANJENIH NOTA I SLOVA: Olga LJubimova, ministar kulture Ruske Federacije

Informativni i dokumentarni programi su, uglavnom, bili sfera njenog interesovanja (učestvovala je u stvaranju više od 80 dokumentarnih filmova), pa je i u Ministarstvo kulture (2015) ušla kao savetnik rukovodioca odeljenja kinematografije. U njenom ličnom i karijernom formiranju, izvesno, veliku ulogu imalo je i porodično poreklo: otac Boris doktor je istorije umetnosti, književni kritičar i pedagog, a majka Marija bila je - glumica i pozorišni kritičar.

Dobro poznaje našu zemlju, u nju je i ranije dolazila, ali danas je premijerno u zvaničnoj, državnoj poseti:

- Više puta sam boravila u Srbiji, nekada i zajedno sa decom, ali prvi put dolazim kao ministar. Veoma sam želela da dođem. Beskrajno mi je drago što u okviru godišnjeg Rusko-srpskog kulturno-turističkog foruma imam priliku da se susretnem sa kulturnim delatnicima, da posetim Srbiju kao ministar kulture. Nadam se da će mi vreme dozvoliti da obiđem Hram Svetog Save. Nisam videla njegov finalni oblik, doveden do perfekcije, samo sam nailazila na internetu na zaista sjajne video-klipove. Naravno, želela bih da sve to vidim svojim očima. Htela bih da se sastanem sa svojim kolegom, našim dobrim prijateljem, ministrom kulture i informisanja u Vladi Srbije - Nikolom Selakovićem. Imali smo predivan susret u Sankt Peterburgu, a sada bih želela da se sastanemo u Srbiji i da prodiskutujemo o svim pravcima našeg rada, o tome šta nas očekuje u okviru filmske koprodukcije, dijaloga između muzeja, uzajamnih umetničkih poseta i, naravno, u okviru dijaloga naših dragih i voljenih biblotekara. Ne možete ni da zamislite koliko naših pozorišnih, muzičkih i koncertnih grupa znaju, vole Beograd i žele da ga posete. Naravno, i nama će biti veliko zadovoljstvo da dočekamo istaknute predstavnike srpske kulture u Rusiji.

o Za ovih pet ministarskih godina, koji su najveći izazovi vaše visoke i odgovorne funkcije?

- Nekoliko meseci nakon što sam postala ministar, počela je pandemija kovida 19 i imali smo zadatak da spasemo naše kulturne ustanove i projekte, odnosno da pazimo na zdravlje naših kulturnih pregalaca. Samo što se završila korona, počela je specijalna vojna operacija. To je bio veoma ozbiljan izazov za kulturu u našoj zemlji. Ono što nam je zaista važno i što izuzetno cenimo jeste činjenica da nas je ogroman broj kulturnih poslenika molio da ih pošaljemo da nastupaju u Donbasu. Organizovali smo turneje novih ruskih kulturnih delatnika kao novih državljana Ruske Federacije, to su bile fenomenalne grupe naših prijatelja iz LNR, DNR, Hersonske i Zaporoške oblasti. Svi oni su obišli većinu ruskih regija, punili hale i pozorišta gde god bi nastupali. Na Ministarstvo je pao veoma ozbiljan posao po pitanju obnavljanja i snabdevanja ustanova kulture. Na primer, u bibliotekama nije bilo novih knjiga već više od 40 godina. Takva pomoć kolegama iz novih regiona predstavljala je ozbiljan izazov za sve, naša pozorišta i muzeji, biblioteke i cirkusi su sa njima delili muzičke instrumente, dekoracije, kostime i knjige. Odlazili bismo i sami na turneje, držali tamo radionice. Kada smo došli, u celom Donbasu je bilo samo dva bioskopa. Sada je to već mreža od 65 bioskopa. Veoma nam je važno da nezavisno od grada, bilo da je to Moskva, Sankt Peterburg, Donjeck ili Lugansk, ljudi mogu da odu u bioskop i da gledaju iste filmove po istom repertoaru, iz dana u dan. Ovaj zadatak na polju kinematografije je takođe bio veoma važan za nas. Renoviramo i osnivamo dečje centre.

o Kao čovek iz kulturne prakse, jeste li u prilici da bolje od prethodnika prepoznate probleme i potrebe stvaralaca, pa i da na neke od njih obratite posebnu pažnju?

- Ne mogu da zamislim ministra koji kritikuje svoje prethodnike. Svaki moj prethodnik je iskusan čovek. Na primer, Jurij Solomin je bio umetnički direktor Malog teatra mnogo godina i on je sigurno bolje poznavao prilike u pozorištu od mene. Ili Mihail Švidkoj, Vladimir Medinski - obojica su svoju oblast poznavali u prste. U mom slučaju, jednostavno, tako je ispalo da znam mnogo toga iz porodice u kojoj sam odrasla. Pa ipak, od mene se više i traži. I takva odgovornost, pre svega pred svojim precima, za mene je veća nego kad bi se radilo o nekoj nepoznatoj sferi s kojom bih se susrela prvi put. S druge strane, zato sam potpuno kompetentna da razumem mehanizme finansiranja kao, na primer, u filmskoj industriji. Nisam morala da se posebno pripremam za tu dužnost. To je zaista ono što sam već znala.

o U vreme uvođenja sankcija Rusiji neke zapadne zemlje anatemisale su čak i ruske klasike čija dela odavno pripadaju celom svetu. Da li se ikada u Rusiji razmišljalo o recipročnim merama?

- Srećni smo što u Rusiji nikada nismo pomišljali na recipročne mere. Mi i dalje učimo o izuzetnoj engleskoj, američkoj, francuskoj i nemačkoj književnosti. Sviramo dela nemačkih kompozitora, za nas ne postoje nepoželjni pisci, neprijateljski kompozitori. Kod nas nema zabranjenih nota i slova, iako nas vrlo često prekorevaju da nema slobode u našoj zemlji. Uvereni smo da temeljno obrazovanje iz društvenih nauka zahteva poznavanje i razumevanje konteksta svetske kulture. Povezanost kulturnih poslenika iz najrazličitijih zemalja je očuvana i do dan-danas. Veliki muzičari održavaju prijateljske odnose, svi ostaju za nas i dalje prijatelji, kao što su i bili. Nismo srušili nijedan spomenik, nismo zatvorili nijedan smer na kom se predaje književnost na filološkim fakultetima ili muzika na konzervatorijumima.

o Važite za dobrog poznavaoca srpske kulturne baštine kao i savremenog stvaralaštva. Imate li svoje "miljenike" u našoj književnosti, filmu ili teatru?

- Obično u Rusiji ne odgovaram na pitanje ko mi je omiljeni stvaralac, zato što mi se takvo pitanje ne čini sasvim korektnim. Ali što se Srbije tiče, mogu da kažem da smo još u vreme studija svi masovno čitali Milorada Pavića. Bilo je izuzetno popularno u to vreme i vrlo dobro se sećam knjiga koje sam sa zadovoljstvom čitala. Mogu da kažem da su među studentima umetnosti izuzetno popularni filmovi Emira Kusturice. Rado smo ih gledali i želimo Emiru još mnogo novih sjajnih projekata. Sada se radujem što ćemo imati filmove u zajedničkoj produkciji i, naravno, to je za mene ogromna čast. Dok sam studirala, nisam mogla ni da zamislim da ću ja kao predstavnik države pružati podršku projektima Emira Kusturice.

o Kako sačuvati (ne samo kulturni) identitet u vreme globalizma, političke korektnosti, novih tehnologija i nametnutih "poželjnih" vrednosti?

- Mislim da je u svakoj zemlji najvažnija škola i tradicija. Mi ih pažljivo čuvamo kao i svoje nacionalne zajednice u svakom regionu, jer naša zemlja je ne samo multinacionalna, već i multikonfesionalna. Imamo jedinstvene katedrale i manastire, džamije i budističke hramove. Bogat nam je i folklor: praktično svaki region ima svoje običaje, narodnu nošnju, muziku, plesove. To je deo naše kulture, kao materijalna i nematerijalna baština. Takođe, veoma je važno što smo očuvali jedinstven sistem muzičkog obrazovanja na tri nivoa. U našoj zemlji ga može steći svako, od pet do 75 godina. Inače, trenutno jedan od naših najvažnijih budućih projekata jeste Evroazijska filmska akademija, u koju sa zadovoljstvom pozivamo prijatelje iz Srbije.

o Rad akademije biće posvećen otvorenom dijalogu?

- Da, svaki umetnik moći će da predstavi jedinstveno ostvarenje svoje nacionalne kinematografije. Težimo da prikažemo šarenoliku filmsku produkciju iz zemalja ŠOS-a, BRIKS-a i ZND-a - prijatelja iz raznih zemalja koji dele naše vrednosti. Potpuno smo otvoreni u tom smislu. Ne mogu da zamislim da neko u Rusiji uvede kvotu na to koje će boje kože biti filmski likovi. Zar se ovo može smatrati slobodom? Takođe je neprihvatljivo da se u umetničkim delima zahteva određeni procenat roda: muškog, ženskog, srednjeg, psećeg, mačjeg. Želimo da naši međunarodni projekti, kao što su Evroazijska filmska akademija ili takmičenje "Intervizija", predstavljaju raznolikost svetske kinematografije i muzike, a ne da teže ponavljanju istog stila, iste škole, istog oblika plasiranja audio-vizuelnog sadržaja. Kao u jednoj jedinoj zemlji na svetu, zbog koje svi moramo da trčkaramo četvoronoške da bismo postigli taj nivo etike i estetike koji je popularan u toj jednoj jedinoj zemlji. Meni je to čudno. Mi, na primer, imamo 89 pravaca u umetnosti u 89 regiona RF.

o Nedavno je u Beogradu boravio veliki Nikita Mihalkov, naša najbolja pozorišta gostuju u Rusiji. Hoće li biti neke nove saradnje?

- Naravno! Veoma nam je drago što smo zajedno pripremali turneju gospodina Mihalkova na kojoj je prikazana sjajna predstava "Dvanaestorica". Sala je bila dupke puna, obradovala nas je srdačna dobrodošlica. Sada dolazim sa svojim timom koji je odgovoran za različite pravce rada Ministarstva, otvoreni smo za dijalog. Svake godine Srbiju posećuju razni kulturni delatnici, održavaju koncerte i turneje. Primera radi, nedavno je istaktnuti operski pevač, bas Ildar Abdrazakov izveo solistički koncert u Beogradu. Istog dana nastupala je naša poznata etno-rok pevačica Pelageja, čiji nastupi iz godine u godinu postaju sve popularniji u Srbiji. Takođe, trudimo se da prikažemo ovde još više filmova. Nadam se da ćemo ih još snimati, sa našim srpskim prijateljima. Imamo za to sve mogućnosti.