SEĆANJE NA NEUMRLOG PESNIKA: U Temišvaru obeležen jubilej Branka Radičevića (FOTO)

" Brankovo kolo" iz Sremskih Karlovaca priredilo je nastup operske primadone Vesne Aćimović i istaknute pijanistiknje Maje Grujić, dveju profesorica na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.U prepunoj sali Srpskog kulturnog centra u Temišvaru, one su nadahnuto izvele čuvene pesme Branka Radičevića (Devojka na studencu,  Vragolije, Ukor, Ribarčeta san, Pevam danju, pevam noću...) počev od najstarijih naših kompozitora, Isidora Bajića, Josifa Marinkovića i Davorina Jenka do najmlađih, Ivane Vojnović, Stanislave Gajić i Julije Bal.

Direktor „Brankovog kola“Nenad Grujičić besedio je  o Branku, pesniku-preteči srpskog romantizma na čistom narodnom jeziku. Istakao je da dolazak u Temišvar predstavlja posebnu vrstu stvaralačkog uzbuđenja i odgovornosti s obzirom da se u ovom gradu nalaze spomenici-humke nad zemnim ostacima Brankovog oca Teodora i brata Stevana. Aleksije Radičević je s bratom Stevanom 1841. godine iz čuvene Karlovačke gimnazije u Sremu došao u Temišvar gde započinju da studiraju mudroljubije (filozofiju). U Temišvaru ih je dočekao otac Teodor Radičević koji tu radi kao carinski službenik.

Svoju prvu pesmu na srpskom jeziku Devojka na studencu, Branko (Aleksije) Radičević(1824- 1853) napisao je upravo u Temišvaru gde već počinju da nadiru arkadijske slike iz Sremskih Karlovaca i sa Stražilova gde je   Branko proživeo najlepše trenutke i dane u svom životu. U Temišvaru umire mu brat Stevan u svojoj dvadesetoj godini , što će pesnika motivisati da odlaskom u Beč (1843) napiše slavnu pesmu Kad mlidijah umreti. U Beču objavljuje svoju prvu knjigu pesama (1847) i time, prevodeći sa grčkog na srpski jezik, menja  kršteno ime Aleksije u Branko.

Brankovu poeziju su pevali i đački horovi gimnazije „Dositej Obradović“ u Temišvaru, a mladi glumci (Aleksandar Adžić, Milan Majkić i Gordana Aćimov) iz ovog grada kazivali Brankove pesme: Putnik na uranku, Molitva, Kad mlidijah umreti... Ovaj oblik javne prezentacije Brankove poezije u Rumuniji pokazao je najuzvišeniji  oblik očuvanja srpskoga jezika u životu izvan zemlje-matice mladih umetnika.

U okviru „Dana srpskog jezika u Rumuniji“ svečano je uručena nagrada „Sava Tekelija“ Borivoju Čaliću, srpskom kulturnom posleniku iz Hrvatske. Zatim je održan pesnički čas na kojem su nastupili: Slavomir Gvozdenović (Rumunija), Nenad Grujičić (Srbija), Đorđe Nešić (Hrvatska), Petar Lastić (Mađarska), Ljubinka Perinac Stankov (Rumunija)...

Đorđe Nešić pročitao je svoju novu pesmu Branko, koja se pojavila u njegovoj svežoj knjizi, i sticajem takvih okolnosti nije se našla u antologiji Nenada Grujičića Ao, danče, ala si mi beo, ali će svakako pojaviti se u drugom dopunjenom izdanju ovog cvetnika. Evo Nešićevog soneta Branko: "Kao što zora sviće,/ kao što lista drvo,/ tako teži i biće/ da se oživi Prvo;// prvi zvuci i slike/ i mirisi i boje,/ da provri sve od vike,// da smeh i čar se spoje;/ da svet je opet ceo,/ da dan je plav i beo,// pre no život zaćuti.// Čim stane vragolijua, nestane čarolija/ i eno -lisje žuti."

Održan je parastos Radičevićima, koji je priredila Srpska pravoslavna crkva u Temišvaru. Bila je to prilika da se uz Brankovo,Teodorovo i Stevanovo, čuju i imena Brankove majke Ruže i sestrice Amalije (umrla u drugoj godini od tuberkuloze), čije kosti leže u Zemunu i Slavonskom Brodu. Nanovo je sve prisutne prožeo osećaj sopstvene prolaznosti i smrtnosti u znaku večnih Brankovih stihova: „Zbogom žitku, moj prelepi sanče, / Zbogom zoro, zbogom beli danče!/ Zbogom svete, nekadanji raju,/ Ja sad moram drugom ići kraju.“

Na belom mermernom spomeniku Brankovog oca piše: „Ovde boravi otac neumrlog srpskog pesnika Branka, vrli rodoljub Teodor Radičević, bivši carinski činovnik, rođen 1802 – 1864. Spomenik ovaj mu podižu Srbi iz Temišvara i Mehale.“ Na donjem, širem delu spomenika, stoje stihovi: „Dok gusala struna tanka/ Slavi tvoga dična Branka/ Dok mu Srbi pesme poje/ Živeće i ime tvoje.“

A na spomeniku Stevanu Radičeviću, koji je s bratom Aleksijem, pohađao Karlovačku gimnaziju od 1835. do 1841. godine, piše: „Ovde leže kosti Stevana Radičevića, slušatelja mudroljubija, koji se u Brodu u Slavoniji 25. septembra 1825. godine rodio. A umro je u Temišvaru 30. novembra 1845. godine, i sa tim 20 godina star.“ Ispod urezanog cveta pri dnu spomenika piše: „Taki je bio.“