POZORIŠNA KRITIKA: Junačko s(trpljenje)
ČETVORO bivših studenata izvesnog američkog katoličkog univerziteta se sastaju na partiju kod čuvara kampusa, da roštiljaju, piju i da razgovaraju.
Strpljivo, pristojno (demokratski?) i dosadno. Američki pisac mlađe generacije, Vil Arberi, i sam član debati nakonjene konzervativne, intelektualne porodice, ovim terapeutskim disputom (bez dramske forme) pokušava da "ispegla" revolt zbog (prvog) izbora Donalda Trampa za predsednika Amerike.
Ovde bi bilo mesto za naširoko (sumnjivo je da bi čitalac imao strpljenja) objašnjavanje o prirodi američkog konzervatizma, kao i o razlikama među partijama, koje birani redsednici predstavljaju. Izlišno je, jer rediteljka, Andrea Pjević, ima drugu nameru - da na ovoj temi iskuša strpljenje publike da sluša(i čuje) beskrajne tirade, koje volšebno podsećaju na Joneskov teatar podsmeha praznoslovlju. Gledalac nema nikakvu kopču sa temom koja se (beskrajno) varira na sceni. Težinu glumačke profesije uspešno dokazuju Džastin (Ivan Mihailović), Kevin (Slaven Došlo), Tereza (Alisa Radaković) i Emili (Luna Pilić), uz dekanku i njihovu bivšu profesorku Đinu (Isidora Minić), koja, ispostaviće se, kao "deus eks mahina" u presudi njihovih stavova, dolazi da vozi kući svoju bolesnu kćer Emili.
U rediteljskom postupku Andree Pjević je prisutna pretencioznost, istog tipa kao što je zahtev za s(trpljenje) publike da nauči kako treba da se mirno razgovara o različitim stavovima. Likovi imaju izvesnu biografiju, koja je skrajnuta (Emili je invalid, ali odbija da govori o svojoj bolesti...), no njihova fizička i karakterna statičnost je, dok pažljivo slušaju onog ko "docira", iste vrste. Periodi američke istorije imaju svoje karakteristike, pa smo, u ovom vremenu, svi svrstani u "heroje doba krize", što smo, svakako, i bili. Čudan repertoarski potez Ateljea 22, proslavljenog svojim atraktivnim izborom dramskih tekstova i njihovom bravuroznom izvedbom čudi i zbog toga, što su se "Junaci doba krize" premijerno odigrali u čast Danu pozorišta, na Velikoj sceni ovog teatra, mada, po svemu, pripadaju Maloj.
Pozorišna kritičarka novosti, dramaturg po profesiji, sve vreme se nije mogla oteti utisku da rediteljka, kao i učesnici u predstavi, tajno likuju zbog šoka, koji će, izvesno, ova predstava da izazove kod onih, koji je budu gledali. Svojom verbalnom glomaznošću, neatraktivnom temom, smirenim mizanscenom, uz efekte zemljotresa i prekida struje, koji ništa ne "unapređuju", predstava "Junaci doba krize" je, možda, dragoceno upozorenje na ubrzanje zemljine kugle, koje nas neurotizuje, kao i lepa privatna zabava za neki intelektualni, dijalogu skloni svet, ali za repertoarsko pozorište, ona je diverzija na strpljenje gledaoca, koji ima pravo da ga se tiče ono što se na sceni događa.