KLASIK OD PRVE PRIČE: Pre sto godina izašla knjiga pripovedaka ive Andrića u SKZ

Ovako se Ivo Andrić u razgovoru sa Ljubom Jandrićem sećao objavljivanja svoje prve knjige pripovedaka pod jednostavnim nazivom "Pripovetke". Taj datum, koji je toliko značio i budućem nobelovcu i izdavačkoj kući obeležen je sinoć u knjižari SKZ.
Uz napomenu da je retka situacija proslavljanja jednog veka od ulaska jednog pisca u jednu izdavačku kuću, Nikola Marinković, glavni urednik Zadruge, istakao je:

- Međutim, niti je Srpska književna zadruga obična izdavačka kuća, niti je Ivo Andrić običan pisac. Objavljivanjem njegovih pripovedaka u Kolu SKZ, slobodno se može reći, započeta je važna epizoda ukupne istorije srpske književnosti i kulture. Naš nacionalni identitet, što će se videti pogotovo nakon Andrićevih romana, trajno je oplemenjen pripovednim delom neprocenjive vrednosti. Danas, kada i dalje treba odbraniti Andrićevu pripadnost srpskoj kulturi od onih koji bi da se okoriste njegovom aurom, činjenica da je objavljivao u Kolu SKZ više je nego jasan znak njegove volje.

Za ovu zbirku Andrić je dobio "Nagradu Ljubomira Mihailovića" Srpske kraljevske akademije o čemu je odlučivao odbor u kom su bili Bogdan Popović, Svetislav Petrović i Sima Pandurović. Dve godine kasnije Bogdan Popović je sa Slobodanom Jovanovićem predložio Andrića za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1939. sa Urošem Predićem i Đorđem Jovanovićem i za redovnog člana.

Pored toga što je bio autor SKZ, Andrić je učestvovao u njenom radu i kao časnik, podsetio je dr Milan Aleksić, sekretar Zadruge i priređivač knjige. Godine 1936, kada je Pavle Popović bio predsednik Zadruge, izabran je za člana Upravnog odbora i na tom mestu ostao sve do 1972. sa prekidima za vreme rata. Na redovnoj Skupštini kojom je obeleženo osam decenija Zadruge izabran je za doživotnog počasnog predsednika SKZ.

- Sa SKZ Andrića povezuje i jedan poseban slučaj eksplicitnog određenja pripadnosti njegovog književnog dela srpskoj književnosti - rekao je Aleksić. Iako postoji veći broj nedvosmislenih Andrićevih izjašnjenja o tome da svoj književni rad smatra delom srpske književnosti, pismo koje je poslao 1942. godine iz Sokobanje Srpskoj književnoj zadruzi, odnosno Svetislavu Stefanoviću, uvek je potrebno dodatno naglasiti. Stefanović je bio upravnik kojeg je Zadruzi nametnula okupatorska vlast, jer je na samom početku okupacije Upravni odbor SKZ doneo odluku da Zadruga neće raditi do kraja rata. U pismu Stefanoviću poslatom 18. 9. 1942. Andrić je napisao i ovo: "Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće jer u sadašnjim izuzetnim prilikama ne želim i ne mogu da učestvujem ni u kakvim publikacijama, ni sa novim ni sa ranije objavljenim svojim radovima."

Ovo pismo je pokazatelj i lične Andrićeve hrabrosti jer je poslato u vrlo teškom istorijskom trenutku kada se glava lako gubila, zaključio je Aleksić.

Inače, u zbirci iz 1924. objavljene su i pripovetke koje su nadživele vreme i ušle u mnogobrojne antologije, kao što su "Ćorkan i Švabica", "Mustafa Madžar", "Ljubav u kasabi". U uvodnoj belešci Andrić je napisao: "Ove pripovetke o Turcima i o našima jesu samo deo (otprilike srednji) jednog rada, započetog pripovetkom 'Put Alije Đerzeleza' i do danas nezavršenog. - Jedan , manji, deo izlazi po prvi put u ovoj knjizi, dok je drugi, veći, deo štampan u 'S. K. glasniku', 'Jugoslovenskoj njivi' i sarajevskoj 'Prosveti'".

Na sinoćnoj književnoj večeri dr Zorica Nestorović, urednica kritičkog izdanja dela Ive Andrića, osvrnula se i na drugu Andrićevu knjigu pripovedaka koju je takođe objavila SKZ 1931. godine:

- Čitalac se susreće sa šest pripovedaka velikog pisca srpske književnosti. Taj susret, međutim, predstavlja mnogo više od običnog čitanja neke umetničke proze jer - posmatran očima našeg vremena - postaje istovremeno i spoznaja da su pred čitaocem one Andrićeve pripovetke zbog kojih bi on u srpskoj književnosti bio veliki pisac i da ništa nakon njih nije više napisao. Jer, na bezmalo dve stotine stranica bledo žute hartije slovima po kojima se prepoznaju izdanja jedne od najvažnijih institucija srpske kulture - Srpske književne zadruge - odvija se drama junaka Andrićevih pripovedaka "Mara milosnica", "Ispovijed", "Čudo u Olovu", "Kod kazana", "Most na Žepi" i "Anikina vremena". Iako je u njima predstavio događaje iz poslednjih decenija 19. veka, Andrić postaje sagovornik našeg vremena. Jer - kako bi to predstavnici stoičke filozofije posebno dragi našem piscu primetili - čoveku nije svojstvena promena - menjaju se samo vreme i prostor kao scena na kojoj se odvija drama čovekove nepromenljivosti.

"Više nemam nikoga od svojih"

UPRAVO su dvadesete godine 20. veka u vreme nastajanja nekih pripovedaka bile vrlo teške za Andrića jer se suočavao sa gubitkom najmilijih i bolešću.

Majka mu je umrla od reume u 56. godini 1925. a dve godine kasnije i tetka. U pismu Tugomiru Alaupoviću Andrić će ovako izraziti svoju tugu: "Preboleo sam grip i anginu i upravo sam počeo da se oporavljam kada mi stiže vijest da mi je umrla tetka u Višegradu.

Nisam joj mogao ni na sahranu otići, a to je poslednji član naše porodice, tj. upravo poslednji sam ja. Više nemam nikoga od svojih. Ni kuda ni kome."