POTOMCIMA JE OSTAVIO LJUBAV: Pola veka od smrti velikog italijanskog glumca i režisera Vitorija de Sike (1901 - 1974)

Kao jedan od najuzbudljivijih stvaralaca (i utemeljivača) italijanskog neorealizma na veliko platno izveo je radničku klasu, ponižene i uvređene, njihov život u siromašnim četvrtima i dvorištima punim dečje graje. Tvorac antologijskih ostvarenja, dobitnik četiri Oskara, ostavio je za sobom remek-dela ne mareći za njihov komercijalni uspeh. "Čistači cipela", "Kradljivci bicikla", "Umberto D" - samo su neki od besmrtnih naslova filmskog maga.

Rođen je 7. jula 1901. u Soru. Osnovnu školu pohađao je u Napulju, ali se porodica ubrzo preselila u Firencu, potom u Rim. Tek kada je njegov otac napustio službu u banci i počeo da se bavi osiguranjem, mogli su sebi da priušte malo bogatiji život.

- Mnogi su verovali da sam filmom "Umberto D" želeo da prikažem oca, ali to nije istina - pričao je nekim povodom slavni reditelj. - Ipak, kad sam pravio ovaj film unosio sam svu svoju ljubav prema njemu. Sećao sam se njegove male plate, njegovog dostojanstvenog ponašanja, svih odricanja...

U Rimu je De Sika počeo da uči muziku i peva u crkvenom horu. Njegov lep glas je bio zapažen (ali ne zadugo), jer je u malom crkvenom pozorištu dobio ulogu Svetog Terćizija. Nažalost, blagostanje nije dugo trajalo. Otac je upao u finasijske nevolje uoči Prvog svetskog rata. Vitorio je završio trgovačku akademiju da pomogne porodici, ipak, ubrzo mu je sudbina promenila životni pravac.

Slučajni susret s drugom iz vojske odveo ga je u poznatu trupu Tatjane Pavlove i već na samu "pojavu" dobio je odgovor "primljeni ste". Prva uloga sobara bila je u komediji "Ljubavni san" i zadatak da u poslednjoj sceni doda šešir glavnom glumcu. Otac se pomirio da od Vitorija nikad neće biti knjigovođa, podržao je njegovu odluku da se posveti umetnosti i od male zarade kupovao je karte prijateljima da ga vide na sceni.

- Ono je moj sin! Gledajte kako maestralno dodaje šešir - moglo se čuti iz mraka pozorišne sale.

Iz trupe Pavlove prešao je u trupu Tofano - Almirante - Risone, koja je uglavnom izvodila Pirandelova dela. Tih godina oženio se sa Đuditom Risone (jednom od vlasnica trupe), ali su sve teže opstajali sa repertoarom dok nisu počeli da izvode mjuzikle. Posle susreta sa Mariom Kamerinijem postao je filmski glumac. Imao je toliko mršavo lice da mu je Kamerini stavljao vatu u usta. Nikada o sebi, ni kao glumcu i reditelju, nije govorio. Ipak, jednom prilikom je izjavio:

- Svesno pravim kompromise sa samim sobom i igram čak u komedijama koje mi se ne dopadaju, samo da bih stekao novac koji mi omogućava da budem nezavisan i režiram filmove koji mi leže na srcu.

Iako religiozan (uostalom, i "karijeru" je počeo u crkvenom horu) prestao je da ide u crkvu 1932. godine kada je poželeo da održi skromnu misu za preminulog oca i rekao da nema novca. Dobio je odgovor da ako nema para, nema ni mise...

Presudan momenat u De Sikinoj karijeri bio je slučajni susret sa prijateljem Robertom Roselinijem. Na pitanje šta radi, Vitorio je rekao da traži novac kako bi snimio film o deci. Poznati reditelj mu je uzvratio da upravo čeka izvesnu gospođu koja bi htela da finansira njegov film i nesebično sugerisao da i Vitorio zatraži pomoć. Tako su nastali De Sikini "Čistači cipela" i Roselinijev "Rim, otvoreni grad", a rodio se - neorealizam.

Da su postojali kompromisi koje je hteo, ali i oni koje nije pravio ni po koju cenu je priča o "Kradljivcima bicikla". Poznati američki producent Dejvid Selznik zahtevao je da u ovom filmu igra Keri Grant. Odlučno je odbio i tu ulogu poverio Umbertu Mađoraniju, radniku fabrike "Breda". Zbog takvog stava namučio se da skupi novac, ali nikada nije zažalio.

Još jedan sudbonosan susret desio se De Siki, ovog puta, u privatnom životu. Sa suprugom Đuditom imao je ćerku Emi i skladan brak kada je sreo špansku glumicu Mariju Merkader. Želeo je po svaku cenu da je angažuje u filmu "Garibaldinac" (1941) i počeo da joj se udvara uprkos činjenici da je bila mlađa osamnaest godina. Mada ju je osvojio, do kraja života ostao je vezan za Đuditu.

Sa Marijom je dobio sina Manuela 1949,potom i Kristijana 1951. godine. U to doba snimio je još jedan slavan film ("Čudo u Milanu"), a slobodno vreme i dalje je delio između - dve žene. Posle nekoliko godina oženio se s Marijom u Meksiku. Iako u Italiji razvod još nije bio dozvoljen, ipak, sinovi su dobili očevo prezime. De Sika je morao da stekne francusko državljanstvo da bi se još jednom oženio Marijom (1968), a kum na venčanju bio je Roberto Roselini. Tek tri godine kasnije zvanično se razveo sa Đuditom, ali su ostali bliski do kraja života.

Sa angažovanim filmovima De Sika počeo je tri godine posle svog rediteljskog debija ("Skerletne ruže"), kada je snimio "Deca nas gledaju". Ali, veliki preokret desio se tek pošto je počeo saradnju sa piscem Čezarom Savatinijem. Zajednički prvenac "Čistači cipela" 1946. doneo mu je Oskara, kao prvo strano ostvarenje koje je dobilo ovu nagradu. Inače, uz Roselinijeve filmove "Paiza" i "Rim, otvoreni grad" nastao je procvat italijanske kinematografije i neorealizam, koji je "pečatiran" dve godine kasnije sa De Sikinim "Kradljivcima bicikla" i još jednim Oskarom. Posle filma "Čudo u Milanu" kritičari su ga napali da je levičar, na šta je on odgovorio:

- Film je u stvari bajka, bajka o siromašnima. Svet je pun siromašnih ljudi i bogatih egoista. I na čijoj strani ja sada treba da budem?

Uprkos uspehu, nije verovao da neorealizam može da bilo šta promeni. "Ljudi se ne menjaju", govorio je, "to je bila moja velika iluzija"... Sa filmom "Napuljsko zlato" počela je plodna saradnja i veliko prijateljstvo sa Sofijom Loren, a potonji "Ćoćara" 1960. doneo je ovoj glumici Oskara. Usledili su "Zatočenici iz Altone", "Juče, danas, sutra" (1963) i ponovo Oskar, a isto priznanje dobio je i za "Vrt Finci - Kontinija". Sve u svemu, de Sika je igrao u više od sto filmova, a režirao ih je tridesetak:

- Vodio sam bitku protiv odsutnosti ljudske solidarnosti, protiv indiferentnosti društva prema patnji. To je reč u prilog siromašnih i nerećnih, a to se jednako može izraziti i u komediji i u tragediji.

Uz umetnički, krasio ga je i osobiti lični stil. Nosio je samo kapute od kamilhara. Isključivo bele košulje, nikada bez kravate - dobar ukus odražavao se u svemu što je radio. Uvek pristupačan i neposredan, sa svima na "ti" i bez povišenog tona na napornim snimanjima.

Umro je 13. novembra 1974. u Parizu. Samo nekoliko dana ranije boravio je u Španiji kao gost tamošnje kinoteke. Dve godine je bolovao od raka na plućima, a da to nije znao. Posle operacije u Ženevi supruga Marija ga je uverila da se radi o bezazlenoj intervenciji, čuvajući tajnu i od svih drugih. Trudila se da ništa ne poremeti njegov urođeni optimizam, pa se do poslednjeg dana pripremao za ekranizaciju Denuncijevih "Priča iz Peskare". Obe supruge su sa tugom govorile o njegovom odlasku, ujedinjene u bolu. Ali strah od smrti, uprkos Marijinim naporima, počeo je još od intervencije u Ženevi:

- Prvi put posle operacije osetio sam da mi preti opasnost. Prezirem smrt, mada sam već dosta star. I plašim se, kao svi stari ljudi. Karakter mi se izmenio. Čovek se rodi, bori se uzalud, pati uzalud, i mrzi, da bi na kraju završio kao i svi ostali. Ipak, pre nego što zaklopim oči želim da kažem svojoj deci ono što je meni moj otac govorio: "Ne ostavljam vam ništa, ne ostavljam vam imanje, već samo ljubav među vama. Moj otac je bio u pravu. Ta pomisao me teši".