''STARA SRBIJA JE DRŽAVA KRALJA MILUTINA'' Pisac i istoričar Vučković za ''Novosti'': Istina je jedino merilo i snaga

Pisac Stare Srbije, kako ga nazivaju poštovaoci britke pisane reči, i istoričar izjavio je u intervjuu za "Novosti" i dodao da će monografija biti prilagođena čitaocima koje zanima ovaj deo sprske istorije.

-Povod za razgovor je upravo drugo, dopunjeno i izmenjeno izdanje monografije „Stara Srbija i Makedonija“, koje uskoro izlazi iz štampe. Monografija će biti prilagođenija čitaocima koje zanima ovaj deo srpske istorije, pošto prethodna monografija, suštinski predstavlja moju doktorsku disertaciju Pravni položaj krajeva prisajedinjenih Kraljevini Srbiji posle Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine odbranjenu na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, devetog maja 2013. godine.

Treba istaći da su Stara Srbija i prava Makedonija bile dve posebne, odvojene oblasti nekadašnjeg evropskog dela Osmanlijskog carstva, vrlo važne za Kraljevinu Srbiju, naročito u periodu druge polovine 19. i početkom 20. veka. Značaj ovih oblasti se ogledala u tome što je srpska državna i nacionalna politika bila usmerena prema jugu i to još od Prvog srpskog ustanka, a posebno nešto kasnije, od Berlinskog kongresa i Srpsko-bugarskog rata iz 1885.godine. Posle svih ovih događaja, Kraljevina Srbija je bila prinuđena da se okrene prema jugu, pošto je na severu, u Bosni i Hercegovini uspostavljena vlast Austrougarske, čime je na toj strani Srbiji zatvoren put.

Austrougarska je posle Berlinskog kongresa vojno okupirala Bosnu i Hercegovinu, ali nakon tajnog sporazuma sa Rusijom (Tajna Budimpeštanska konvencija od 15.1.1877). Po
ovoj Konvenciji, Rusija je dobila saglasnost Beča da posle rata sa Turskom osnuje novu Kneževinu Bugarsku (Veliku ili Sanstefansku Bugarsku), a da Austrougarska dobije BiH
– kaže Vučković i nastavlja:

-Pravac državne i nacionalne politike Kraljevine Srbije prema jugu predstavljao je i njen prirodni put razvoja ka ozbiljnoj balkanskoj državi. Jedan od glavnih razloga je strateške prirode, imajući u vidu da Moravsko-vardarska dolina čine potpunu geografsku i ekonomsku celinu i predstavljaju glavni saobraćajni pravac koji je povezivao Kraljevinu Srbiju sa Egejskim morem (kičma Balkana). Drugi razlog ovakvog usmerenja srpske državne politike prema jugu je u tome što je Stara Srbija bila oblast sa najvažnijim tragovima srpskog kulturnog, duhovnog i nacionalnog identiteta. Ideja širenja srpske države ka jugu nije rođena u 19. ili 20. veku, već u praskozorje rađanja srpske državotvorne sile i potiče još od rodonačelnika svetorodne loze Nemanjića, Stefana Nemanje čiji je cilj bio da ujedini srpskoslovenska plemena u jednu državu sve do Sofije i Skoplja. Zamisao velikog Nemanje realizovao je njegov slavni praunuk kralj Stefan Uroš Drugi Milutin čija je država bila najbliža ideji Nemanjinoj (prostor
Stare Srbije se u velikoj meri poklapa sa državom kralja Milutina). Ova srpska srednjovekovna ideja ponovo je obnovljena početkom 19. veka, a prekretnica za njeno ostvarivanje bio je, najpre Berlinski kongres, a zatim i Srpsko-bugarski rat iz 1885. godine, kada su Bugari prekršili odluke Berlinskog kongresa i prisajedinili tursku provinciju Istočnu Rumeliju koja je obuhvatala i deo Stare Srbije- objašnjava Vučković.

-Oblasti Stara Srbija i prava Makedonija nisu zvanično postojale u Evropskoj Turskoj. Ovim pitanjem se najviše bavio velikan naše nauke Jovan Cvijić koji je bio mišljenja da su granice ove dve oblasti sporne. Ipak, na osnovu istraživanja, Cvijić je utvrdio da je ova granica kod Velesa i Prilepa, iako ni ovde nije mogao da povuče sasvim jasnu liniju, pa je kasnije proširio do Demir Kapije. Po njemu, južno od ovih mesta je ''Prava Makedonija'' Objašnjavajući svoj stav Cvijić kaže da je južno od Demir Kapije stara južnoslovenska osnova sačuvala mnogo arhaičnog u jeziku i osobinama, a da su se preko toga naslagali uticaji stare vizantijske kulture, tursko-istočnjačkog i grčko levantinskog života. Cvijić kaže da je na južnomakedonske Slovene jako uticalo solunsko-grčko pravoslavlje sa svojim crkvama iz prvih hrišćanskih vremena koje po veličini, arhitekturi i stilu spadaju u red najlepših hrišćanskih građevina. Jozef fon Hamer je oblast prave Makedonije takođe smeštao na prostor između Trakije i Albanije, tako da se na jugu graničila sa Egejskim morem, dok je na severu granica bila Šar planina, a na zapadu Ohridsko jezero, a slične granice prave Makedonije dali su i francuski intelektualci poput Renea Pinona – kaže Vučković.

-Ukoliko uzmemo u obzir sve prethodno rečeno, ali i podatke iz drugih izvora, mogli bismo reći da se granica Stare Srbije na jugu prostirala do Demir Kapije, odakle je počinjala oblast prave Makedonije. Dakle, Stara Srbija je obuhvatala Skopsku oblast sa Ovčim Poljem, Kumanovom i Preševskim razvođem, Kosovo, krajeve oko Vranja, Leskovca, Pirota i Niša, kao i krajeve do reke Strume (nekadašnja srednjovekovna država Konstantina Dejanovića Dragaša i poznato Znepolje u državi despota Stevana Lazarevića). Takođe, u oblast Stare Srbije spadali su ceo Novopazarski sandžak i Metohija. Nikola Pašić je, na primer, bez ikakvog obrazloženja deo Stare Srbije (Pljevaljski okrug) dodelio Crnoj Gori na Bukureškoj konferenciji 1913. godine. Tek kasnije, ispostavilo se da je to učinio po nalogu ruske diplomatije koja je želela da od Crne Gore napravi kakvu-takvu državu – ističe Vučković.

- Kao što se može zaključiti, pojam Stara Srbija nije nov, a to je smatrao i sam Jovan Cvijić, niti je stvoren radi nacionalnih pretenzija. Granice Stare Srbije na početku prošlog veka nisu osporavane ni od Albanaci i Bugara, a to se može videti iz „Projekta Makedonsko-albanske lige“ iz maja 1902. godine o autonomiji Makedonije, Albanije, Stare Srbije i Odrina. U ovom Projektu je bilo predloženo da se od Solunskog, Bitoljskog, Kosovskog, Jedrenskog, Skadarskog i Jadranskog vilajeta formiraju četiri provincije: Albanija, Makedonija, Stara Srbija i Trakija, pri čemu bi Makedonija bila sastavljena od Bitoljskog i Solunskog, a Stara Srbija od Kosovskog vilajeta. Granice Stare Srbije priznavala je i tadašnja Crna Gora, što se može videti iz Projekta ugovora o savezu između Srbije i Crne Gore iz januara 1904. godine koji je sačinjen prema Promemoriji crnogorskog ministra, vojvode Gavre Vukovića i u kome se granice Stare Srbije poklapaju sa granicama tadašnjeg Kosovskog vilajeta Evropske Turske, s tim da je ministar Vuković Staroj Srbiji dodao i deo Bitoljskog vilajeta. Od najznačajnijih obeležja po kojima se Stara Srbija izdvajala od ostalih oblasti jesu tragovi srpskog srednjovekovnog, pravoslavno-hrišćanskog kulturnog identiteta, što prevashodno predstavljaju manastiri i crkve, zadužbine srpskih vladara i njihovih vlastelina. Za razliku od Stare Srbije, u pravoj Makedoniji bilo ih je manje, ali su postojali- u prvom redu to je manastir Hilandar na poluostrvu Halkidiki, ali i drugi manastiri severnije kao što je manastir Sv. Dimitrija koji je zadužbina Vukašina Mrnjavčevića – objašnjava Vučković.

- Za mene lično, Stara Srbija, koja se teritorijalno poklapala sa državom, po meni, najmoćnijeg srpskog srednjevekovnog vladara, kralja Milutina koji je postavio osnovu za nadolazeće uzdizanje Srbije u rang carstva i krunisanja njegovog unuka Dušana za cara, predstavlja nukleus našeg srpskog kulturnog i duhovnog postojanja na ovom balkanskom parčetu srpske zemlje u srcu Evrope, ističe Vučković .

U svojim književnim delima hirurški precizno razdvajate fikciju od stvarnosti i prošlost prikazujete očima običnih, malih ljudi koji su na svojim plećima izneli najveći teret srpske golgote u 20.veku, prvenstveno u Velikom ratu. Otkrili ste, dugo godina prekrivene velom zaborava diskretne heroje naše prošlosti i ličnim stvaralačkim primerom pokazali da istorija nije ''davno zaboravljena nauka koju kao testo svako mesi po svom ukusu kako mu odgovara''. Upravo govorimo o Vašem delu ''Priče iz Velikog rata'' -odakle inspiracija da, na tako originalan način prikažete ulogu davno zaboravljenih pojedinaca koji su činili ogromne podvige u vremenima koja su davno za nama?

-Pripremajući građu za moja dela, ne služim se samo metodologijom naučnog istraživanja, već i ljudskim pričama, prenošenim sa kolena na koleno, koje sobom nose najtananije niti emocija i ponosa ne tako dalekih potomaka slavnih predaka koji su u Prvom ratu, veličanstvenim i silovitim pobedama srpske kraljevske vojske, oslobodili celokupan prostor Stare Srbije. Kazivanjima ljudi, u čijim venama kola krv heroja koji su od Kumanova 1912. do Maribora 1918. godine izlazili kao pobednici iz strahovitih bitaka donoseći slobodu i stvarajući oreol nepobedivosti i heroizma srpskoj vojsci. Majčino iščekivanje sina jedinca iz rata sa upaljenom svećom ispred ikone dok se u grudima komešaju strepnja, strah i nadanje znani samo onima koje su, kako Sveti Vladika Nikolaj Velimirović kaže ''bića najsličnija Bogu'' i koje jedine bezuslovno vole (pripovetka „Majka“iz Zbirke Priče iz Velikog rata).

Snaga duha da prebrodi sve nedaće i narodna mudrost izrečena prostim rečnikom i govorništvom poznatim samo majstorima žive reči okupljenim ispred seoske prodavnice, kafane ili dok uz vatru ognjišta potomcima prepričavaju podvige prethodnika. To je nešto što predstavlja nepresušni izvor za stvaralaštvo i štiti od zaborava sve koji su bili nepravedno zaboravljeni. Priče iz Velikog rata govore o ratnoj sudbini običnog čoveka, koji je sa oranja otišao na front, opancima gazio hladne reke, bio više gladan nego sit, ali nikada nije odustao i u svom unutrašnjem biću čuvao veru koja ga je održavala na putu lične i kolektivne Golgote srpskog naroda. Jedan od onih ''običnih'' likova o kojima pišem je i Gavrilo iz istoimene pripovetke. Gavrilo je bio možda najveći i najjači u celoj Moravskoj diviziji koji je omanji top sa jednog mesta lako prebacivao na drugo.

Prostosrdačan, dobrodušan vojnik čije ime ne zaslužuje da bude prekriveno tamom zaborava. Ovaj ljudski gorostas je u vreme povlačenja preko Albanije preko reke Maće prenosio iznemogle saborce iz Drugog pešadijskog puka. Preneo je i samog regenta Aleksandra Karađorđevića na nosilima do druge obale. Ne osećajući bol, ni teret zlosrećne sudbine tiho u sebi izgovarajući molitvu koju ga je naučio dalji rođak, kaluđer iz Vetanskog manastira na Suvoj planini, Gavrilo je preko reke preneo sve saborce koje je mogao, dok sam nije izgubio svest i pao u vodu. Hladna i nadošla reka Maća progutala je ogromno telo Gavrila Mitića, ali ga nije iskorenila iz sećanja. Ne ograničavajući ljudski duh samo na Veliki rat, prenoseći priču o monahu Danilu iz Carske zadužbine Sv. Arhangela kod Prizrena koji je, kao svedok mučeničkog stradanja monaha Haritona u lomnoj duši sačuvao bestijalno divljanje hordi i njihovo kidisanje na srpsko ime i prezime na odvajkada srpskoj zemlji – obrazložio je Vučković.

Kao pisac koji se, protiv kulture zaborava bori britkim perom istine, izvlačeći
ispod koprena prošlih vremena podvige znanih i neznanih, jedan ste od prvih koji
iskrivljenu sliku o Milanu Obrenoviću prikazujete u pravom svetlu, a pravi ste
poznavalac njegovog lika, dela i stila vladavine-šta srpski narod duguje ovom
istorijski prikazanom više kao nepopularnom nego popularnom vladaru?

-Politička misao prvog novovekovnog kralja u Srba, Milana Obrenovića je zapostavljena
i nedovoljno istražena u onom obimu kakav je neophodan da bi se shvatilo delovanje ovog vladara u više nego nemirnoj epohi njegove vlasti. Pristup izučavanju njegovog lika i dela zahteva multidisciplinarni karakter i neophodno znanje iz istorije, politikologije, psihologije, ekonomije, religije i geopolitike... Možda ni tadašnja Srbija, a ni mlađani Milan nisu, kada je 1868. godine zaseo na vrući kneževski presto, bili spremni jedno za drugo, ali je vreme bilo- da od Srbije stvori kraljevinu, a od Milana u danima pred njim toliko satanizovanu ličnost da je delovalo prosto neverovatno da je neko ''takav mogao biti kralj''.

Ali, istina je jedna, a ona govori o zaslugama Milanovim koje su imale svoj kurs delovanja zarad, tada mogućih interesa mlade novovekovne srpske države. Ne ulazeći preterano u lične simpatije kralja Milana prema Istoku ili Zapadu, dovoljno je reći da se on rukovodio najviše srpskim interesom i da je zbog toga ''platio cenu'' u sukobu propagandnih mašinerija onih čija je moć tada kreirala političku klimu sa raznih strana u Kraljevini Srbiji. Prinuđen da se okrene Austrougarskoj zbog nedoličnog ponašanja tadašnje Carske Rusije kod stvaranja Velike Bugarske, Milan je došao u sukob sa ruskom velikom imperijom i njenim političkim predstavnicima u Srbiji – Pašićevim radikalima i Karađorđevićima. Milan Obrenović je prvi otvorio ideju Stare Srbije, odnosno Srbije na jugu, koja se pokazala kao jedino moguća u celoj političkoj istoriji novovekovne Srbije. Nasuprot ideji tadašnje carske Rusije Velike Bugarske i nemačkoj Velike Albanije, stoji samo ideja Stare Srbije – ističe Vučković.

Oko imena kralja Milana dešava se i radnja romana ''Vrana u paunovom perju'', po
kojem je izvedena predstava u Narodnom pozorištu u Nišu, čija premijera je bila
18. maja ove godine?

- Kralj Milan je u ovom romanu prikazan kroz jednu ljubanu priču sa osvrtom na dešavanja u gradu na Nišavi koji je sudbonosno i istorijski vezan za ime ovog vladara dinastije Obrenovića. On je oslobodio Niš od Turaka, sačuvao ga da ga Rusi ne predaju Bugarima, pa od orijentalne palanke napravio moderan evropski grad. Srbija je postala ozbiljna balkanska država tek kada je dobila Niš, do tada je bila Kneževina od Aleksinca do Beograda bez ikakvog strateškog značaja (izuzev Beograda). Roman Vrana u paunovom perju je još jedan dokaz da su sve ljubavne priče na neki način nedorečene, neiskazane u potpunosti. U romanu je prikazana sasvim drugačija, posebna ljubavna priča, ljubav kneza Milana Obrenovića sa običnom, ali prelepom Nišlijkom. To su retko inspirativne situacije koje se u pripovedanju mogu protivrečno tumačiti, posebno kada se radi o ljubavi vladara i obične građanke. Poznato je da je ljubav najsvetije osećanje koje traži punoću odnosa u iskrenosti, poverenju, poštovanju i odgovornosti. Roman upravo kazuje o tom svetom i uzvišenom osećanju. Pripovest se zasniva na događaju iz starog Niša i ženi u koju je knez Milan Obrenović bio ozbiljno zaljubljen i o njoj govorio kao ''spoju divljine i aristokratske lepote''. Mnogima se čini da je ta ljubav glavna tema romana, mada postoji snažnija, ali prikrivenija – licemerje jednog čoveka, starog prote, čiji su život istorijske okolnosti prilično iskomplikovale. Vreme radnje romana je oslobođenje Niša od Turaka 1878. godine, kada se mnogo toga važnog dešavalo. Srbija je postala nezavisna država, primorana da se okrene Austriji i Beču zbog komplikovanih okolnosti u međudržavnoj areni onoga doba (neiskrenoj politici Carevine Rusije koja je podržavala samo Bugare i koja im je osmislila ideju Velike Bugarske, konkretnije, to je ideja  poznatog ruskog diplomate i antisemite grofa Ignjatijeva). U Nišu, gradu koji je oslobodio i najviše voleo, Milanu Obrenoviću je podignut čudan, falusoidni spomenik koji bi trebalo da simbolizuje metak. Ovaj roman donosi i legendu o tom spomeniku iz Niške tvrđave –devojke koje žele da se zaljube treba rukama samo da dodirnu spomenik, a one koje žele da se udaju treba da ga zagrle. Želje se ispunjavaju, ali je jedini uslov iskrena vera u pravu ljubav. Pri tome, ne treba smetnuti s uma i jednu važnu činjenicu – iznad tog spomenika stalno kruže jata vrana u sopstvenom, ne u paunovom perju, što simbolično oslikava i sam naslov ovog dela – naglašava Vučković.

Pored Vrane u paunovom perju, još jedan roman izuzetno drži pažnju i budi
interesovanje ljubitelja pisane reči, a to je Vaše ostvarenje Kraj vremena – priča o srpskoj Mata Hari, šta je to po čemu je osoben ovaj roman?

-Poznavati istoriju ne znači samo sobom nositi znanje, već i odgovornost. Svi sve znaju o Ajzenhaueru, britanskom kralju Džordžu Petom ili Vudro Vilsonu, ali niko nije znao za Gavrila Mitića iz Drugog pešadijskog puka koji je preko nabujale reke Maće prenosio po dvojicu ili trojicu izmučenih i izgladnelih srpskih vojnika da bi ih spasao sigurne smrti, a na kraju i sam pao dovršivši herojsko delo. Možda je i znao, ali nije zapisao, a izgovorene reči koje se ne zapišu nosi vetar zaborava. Mrtvi su samo oni koji su zaboravljeni. Mi smo narod koji neguje kulturu zaborava. Roman Kraj vremena priča o srpskoj Mata Hari, upravo čuva od zaborava likove o kojima niko nije govorio ni pisao, a koji su u haotičnom vremenu Drugog svetskog rata delovali između vatri sukoba Abvera, Gestapoa i savezničkih tajnih službi (Intelidžens servis, GRU).

Filmski junaci sa kojima se poistovećuju generacije ne bi preživeli ni dan kada bi se našli u koži onih po čijem liku i delu su stvarani. Upravo kada govorimo i o romanima u kojima čuvamo od zaborava sve one manje poznate kojima dugujemo toliko poznatih izvojevanih bitaka mi smo u neku ruku nastavljači njihovog dela, jer njihovom nedovršenom životnom opusu dodajemo punoću stvaralaštva koja nadahnjuje generacije koje dolaze, ne samo da o njima misle, već i da uče o ljubavi, patriotizmu i žrtvi- kaže Vučković i dodaje:

- Odgovornost znači da, onda kada se nađete pred praznim listom papira ispišete redove
koji će nositi poruku i pouku. Poruku da je istina jedino merilo i snaga, a pouku da, ma
koliko nečije ime bilo u istorijskom smislu malo i beznačajno, njegovo delo može biti
veliko – rekao je Vučković.

Dobar ste poznavalac Stare Srbije, kakve su osobenosti ovog dela korpusa srpskih zemalja u kulturološko-antropološkom smislu?

- Lako možete prepoznati ljude sa ovog podneblja – veselje, druželjubivost i slavljenje života u svakom momentu. Stara Srbija je posebna filozofija života. Tri ili četiri padeža sa akcentom na starom mestu ili na poslednjem slogu Prizrensko-timočkog govora (sa podvarijantama), gajde kojima se sve proslavljalo i kojima se pevalo o radosti života, posebne su odlike Stare Srbije (gde prestaju gajde, a počinju gusle prestaje i granica Stare Srbije i počinje nova, Karađorđeva Srbija koja se stvarala tek od 1804. godine). Gajde su instrument Stare Srbije, a kroz njega se slavio život, ljubav i sve ono što čoveka čini srećnim u svakom smislu. Staru Srbiju kulturološki i antropološki možete omeđiti zvukom gajdi (gusle slave poraze, smrt, donose naivne megalomanske mitove i nedokazane legende na kojima neuk narod kasnije stvara pogrešnu istoriju).

Mentalitet ljudi i njihovo rodoljublje, trpljenje, kao i spremnost da uvek živote stave na oltar slobode, odlikuju Staru Srbiju. Dovoljno je samo pogledati istoriju Zaplanja (kraj između Suve planine i Južne Morave), videćete da nema porodice koja nije u svakom oslobodilačkom ratu dala ono najvrednije što je imala - živote. Važno je napomenuti i da je Stara Srbija taj nukleus suštine iz koga se razvijao kasniji korpus srpskih zemalja i da Zapadni Srbi upravo vode poreklo iz Stare Srbije , pa nije baš najjasnije
njihovo ponižavanje i potcenjivanje Stare Srbije u svakom pogledu- jasan je Vučković.

Stara Srbija je nepravedno zapostavljena u prošlosti?

-Što zbog nemogućnosti maksimilizacije diplomatskih napora Srbije, što zbog nerazumevanja kulturno-istorijske uloge zemlje koja je činila centralni i središnji deo države kralja Stefana Uroša Drugog Milutina, Stara Srbija je zapostavljana zbog aspiracija ka zapadnim delovima srpskih zemlja, a kako sam naveo, Zapadni Srbi upravo
vode poreklo iz Stare Srbije i to je taj genetski kod koji nas veže, ali se to dovoljno ne
poznaje niti se izučava, a neophodno je da čovek krene od svojih korena kako bi svojim potomcima ostavio stazu ka budućnosti sa poznavanjem onoga što jesu i ko su. Posebno je ideja Stare Srbije zapostavljena u prvoj Jugoslaviji, posle 1918. godine, kada se srpska
politička elita na čelu sa Alekasandrom Karađorđevićem okrenula rešavanju teškog i
komplikovanog Hrvatskog pitanja. Ta elita je bila zaljubljena u hrvatsku kulturu, Zagreb je postao druga prestonica Jugoslavije, Niš i Skoplje su zapostavljeni, nisu se rešavali problemi na jugu koji su mnogo kasnije isplivali na političku površinu sa svim negativnim posledicama po Srbiju. Posle 1918. godine i sama Srbija gubi državni identitet, žrtvujući teškom mukom stečene vrednosti zarad nove, nejasne i nepotrebne tvorevine Jugoslavije. U drugoj komunističkoj Jugoslaviji i kasnije na prostoru Stare Srbije, Brozovi komunisti prave nove države, nacije i religije. Od svega toga, danas je ostala samo ideja Stare Srbije - zaključuje Vučković.