POZORIŠNA KRITIKA: Srpska nesreća

To je bio povod rediteljki Tatjani Mandić Rigonat da predstavu, zasnovanu na tekstu Jelene Kajgo (u koprodukciji Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca, festivala "Ćirilicom" i Narodne biblioteke iz Budve i Udruženja "Kultura sada" iz Beograda) upriliči kao omiliju, besedu posle liturgije, od koje je srednjovekovno pozorište crpilo teme za svoje mirakule i misterije. Tekstualni predložak je dao osnovne, uglavnom opštepoznate činjenice o ovoj po dobru upamćenoj vladarki iz dinastije Nemanjića, pa se scensko uprizorenje ne može okarakterisati kao dramski teatar. U uzvišenoj interpretaciji Marije Bergam, Jelena Anžujska ponekad, kada je istorijski, porodični ili lični porazi pogode, plače, ali u tekstu Jelene Kajgo nema mnogo intimnog. Sva događanja su prikazana statično, epski, ta freska stoji u vremenu i u duhu našeg naroda takva, kakvu je istorija opisala. Plemenito je, neosporno, što su u ovom mirakulu glavne ličnosti dve žene, jedna, kraljica kojoj se do danas istorija divi, zbog njene želje da obrazuje, unapredi, učini boljim život u srpskoj državi, a druga je njena kćer, Brnča, kojoj je ovde data mogućnost da se tragična istorija ubistava i zločina nad najbližima, zbog prevlasti, spozna kroz njeno viđenje, neokaljano, prozračno, zadojeno progresivnim težnjama, nasleđenim i naučenim od majke. Nadežda Jakovljević tako i predstavlja Brnču, buntovnicu, koja ne želi da se uda, glumi sa pozorišnom trupom, mada je pozorište tada prokazano, bori se za prirodu i njene zakone, voli čistom ljubavlju majku, oca, posvađanu braću i sve oko sebe, što stvara neodoljivi utisak da smo u pozorištu za decu. Rezoner, koji ovaj istorijski teatar vraća u krvavu stvarnost (krv je i na sceni, na rukama sukobljenih), poverenik Radan, jedini je živ čovek u predstavi, zasnovanoj na simbolima vlasti i vere, i statičnih karaktera, kao što priliči. Branko Vidaković ga igra lako, ubedljivo, sa dozom ironije, ne prema onima koje uvažava i verno služi (čitaj, prema Državi), nego prema istorijskim okolnostima koje režiraju najteže sukobe srpskoj državi, zbog njenog nepovoljnog strateškog i istorijskog položaja u tom trenutku. Ovakvim protivtegom mitološkom zbivanju, čitava predstava zadobija ritam i uspeva da prevaziđe pripovedanje, u koje je opšte poznavanje činjenica gura. Otac, kralj Uroš (Nikola Milojević), kao i sinovi, Dragutin (Bogdan Milojević) i Milutin (Avram Cvetković), kao i Stefan Dečanski (Ilija Ivanović) bez suvišnog unutrašnjeg uzbuđenja su odigrali liturgijsku dramu o srpskoj nesreći, neslozi i zločinima zbog otimanja prestola... Plemenita i obrazovana, pravdoljubiva i čovekoljubiva majka Jelena Anžujska, tek povremeno je uspevala da tok istorije nekako skrene, kao kad je potkupila dželata, da ne oslepi Stefana u tamnici, koje je njegov otac, kralj, naložio...

Iz statične freske žitija Anžujske izdvajaju se reči, koje je Tatjana Mandić Rigonat dala Brnči, da započne ovu crkvenu dramu, koje obasjavaju poetskom milošću čitavo događanje, koje sledi: "...Ja sam slobodna od istorije, a istorija je slobodna od mene", hvali se svojom nevidljivošću Brnča, govoreći o ženskoj "istoriji ćutanja o sebi". Peva Brnča, stihovima rediteljke, i o jezeru Gazivode, pod kojim ostade Jelenin dvor, "koje nije od prirode, već od čoveka"... Sa malim, ili velikim slovom, onim kojim se zauvek piše čovekoljublje, uzvišenost i dobročinjenje Jelene Anžujske.