ZAŠTITNI ZNAK NOVOG SRPSKOG PESNIŠTVA: Deset godina od odlaska velikog pesnika, esejiste i antologičara, akademika Miodraga Pavlovića

Ovo, povodom deset godina od smrti velikog pisca i akademika ističe Đorđe Despić, koji je doktorirao na njegovom delu i sačinio izbor iz njegovog stvaralaštva za antologijsku ediciju "Deset vekova srpske književnosti".

Rođen 1928. u Novom Sadu Pavlović je u Beogradu završio osnovnu, srednju školu i Medicinski fakultet. Kratko je radio kao lekar, okrenuo se potpuno književnosti i iza sebe ostavio moćan opus od 40 pesničkih knjiga, 20 knjiga eseja, nekoliko romana, knjiga pripovedaka, niza antologija. Godinu dana bio je direktor Drame Narodnog pozorišta, a 13. urednik u "Prosveti" u vreme kada je ova izdavačka kuća bila najveća u tadašnjoj Jugoslaviji.

Na veliki glas izašao je već prvim delom "87 pesama" (1952), koje je ostalo kao izuzetan datum u srpskoj poeziji. Uz "Koru" Vaska Pope iz 1953. postalo je zaštitni znak novog srpskog pesništva i raskid sa dotadašnjim. Tim modernim pravcem Pavlović je nastavio i u potonjim zbirkama "Stub sećanja", "Mleko iskoni", "Velika Skitija", "Hododarje", "Vidovnica", "Divno čudo", "Ulazak u Kremonu". Na veliki odjek, ali i osporavanje naišla je i Pavlovićeva "Antologija srpskog pesništva od 13. do 20. veka" u kojoj je prvi put uspostavljen kontinuitet u našoj poeziji jer su se u izboru našli najstariji dotada zaobilaženi pesnici. Svojevrsnom suđenju te knjige u prepunoj sali Doma sindikata prisustvao je kao brucoš pisac Milisav Savić:

- Ako me sećanje ne vara, u ulozi tužioca i branioca nastupili su Zoran Gluščević i Zoran Mišić. Suđenje se u stvari pretvorilo u odbranu antologije i (lepe) književnosti. Jer, knjigu su, kao "popovsku" kao konzervativnu žestoko napali Marko Ristić i Oskar Davičo, velika književna imena, a uz to miljenici političkog establišmenta. A knjiga je bila "popovska" samo utoliko što je pokazala ono što je u svetu moderna teorijska misao već bila apsolvirala, da je svaki tekst promenljiv, i da ono što je pisano kao dokument, ili u neke druge, neknjiževne namene, može s vremenom postati i čitati se kao poezija.

Iz knjiga pripovedaka "Most bez obala", "Bitni ljudi", putopisa i romana ("Drugi dolazak", "Afroditina uvala", "Drama", "Igre bezimenih", "Koraci u podzemlju") Pavlović je objavio i niz esejističkih dela na čiji značaj ukazuje Despić:

- Moglo bi se čak reći, bez puno dvoumljenja, da je u kontekstu traga koji njegov ukupan opus ostavlja u srpskoj književnosti esejistika barem podjednako vredna i važna koliko i stihovi koje je ispisao. Kao rezultat krajnjeg proučavanja ukupnog Pavlovićevog stvaralaštva, nameće se neizbrisiv utisak impresioniranosti njegovim kapacitetom, intelektualnog i umetničkog potencijala.

Dugogodišnji Pavlovićev prijatelj akademik Ljubomir Simović napominje da se ovakvim povodima izjave obično svode na opšta mesta, a da Pavlovićeva dela nisu svodljiva na dve-tri rečenice prigodne izjave.

- Počev od svoje prve knjige "87 pesama", koja je zajedno sa Popinom "Korom" označila veliki i dramatični preokret u srpskoj poeziji, Miodrag Pavlović je ostvario veliko i složeno pesničko delo. Tražeći odgovore na pitanja koje nam postavlja naše doba, Pavlović ispituje i prati iskustva svih imena, mnogih kultura i jezika. Pritom, on ispituje i našu srpsku poeziju. O rezultatima tog njegovog ispitivanja najbolje svedoči njegova "Antologija srpskog pesništva" koja obuhvata i na nov način vrednuje sve ono što je kod nas napisano od najranijih vremena do naših dana. Jednom rečju, i kao pesnik i kao istraživač poezije Pavlović je ostavio delo koje je iz daleka vidljivo - rekao je Simović za "Novosti".

Pisac je decenije proveo u Beogradu, gde je ostao upamćen i kao veliki gospodin, uvek odmeren i elegantan, bez velikih reči i gestova. Poslednjih nekoliko godina živeo je u malom mestu Tutling kod Štutgarta u krugu porodice, gde je i sahranjen u dvorištu crkve.

- Ja znam da mu je želja bila da bude sahranjen u Beogradu, ali mu to nije ispunjeno - kaže Matija Bećković za naš list.

- U međuvremenu umrla mu je supruga Marlena sa kojom je imao kćerke Kristinu i Jasminu. Bila bi pravda da se njegovo telo prenese u Beograd, da mu se ostvari želja i da počiva gde su i njegovi roditelji i njegove kolege.

Inače, Pavlović je još za života počeo da priprema svoj legat za udruženje za kulturu i umetnost "Adligat" čiji je bio i jedan od osnivača. Posle njegove smrti zvanično su ga formirale supruga Marlena i kćerka Kristina Pavlović i Udruženju poklonile njegovu celokupnu biblioteku kao i značajan deo nameštaja iz stana u kojem je živeo i ličnih predmeta. Među njima su pisaća mašina, kravata, rukopisi, omiljena košulja, veliki broj knjiga sa posvetama pisaca i prijatelja. Deo toga mogao je da se vidi na izložbi na minulom Sajmu knjiga gde je poseban deo bio posvećen njegovom kumstvu sa Vladetom Jerotićem i prijateljstvima sa klasicima srpske književnosti, vrsnim umetnicima i naučnicima.