POREZ NA ČITANJE ISTO KAO I POREZ NA DISANJE: Intervju - Miro Vuksanović, književnik i akademik

Reč je o 20 tomova u koje je stalo četiri puta po pet decenija: 50 godina od objavljivanja prve priče, 50 godina bogatog književnog rada, 50 godina rada na odgovornom mestu upravnika biblioteka i 50 godina uređivačkog i izdavačkog rada.

Kako biste opisali aktuelni trenutak srpske kulture?

- Očigledno je da svi znaju koliko je srpska kultura ugrožena i da je treba braniti. Zato su za resor kulture, jedan za drugim, zaduženi advokati i ostali pravnici. Reč je o sposobnim i obrazovanim ljudima koji to najbolje pokazuju seleći se sa jedne dužnosti na drugu. I to je velika dobit, samo što ponekad zaborave na red da odgovore na pozive i pisma akademika i ustanova, u brzini postave svoje šefove kabineta za šefove komisija za otkup knjiga, skupe oko sebe "pajtose iz kvarta" umesto najboljih iz svih oblasti kulture, slikanje na otvaranjima ne zamenjuju uzdizanjem ustanova, lome srpsko pismo "preko kolena", određuju unapred broj zaslužnih za nacionalna priznanja.

Sve što ste napisali poteklo je iz zavičajnog izvora u durmitorsko-moračkom kraju. Imate li posle svega utisak da ste tradicionalni svet koji neumitno nestaje, barem u knjigama uspeli da sačuvate za buduće naraštaje?

- Nema pisca koji u vremenu ugrožene knjige ne bi posebno zahvalio svima koji su omogućili izlazak njegovih sabranih dela. Ranije je takve poslove obavljao Zavod za udžbenike, a u poslednjih nekoliko godina čast je pripala Arhivu Vojvodine. Zaslužan je političar Mirović koji je i pesnik, a siguran sam da će se održati ono što je započeo kad je reč o podršci knjizi i piscima.

Dok u Novom Sadu proslavljamo dva veka Letopisa Matice srpske, najstarijeg živog časopisa u Evropi, prestonica nema nijedan časopis okrenut knjizi?

- Već nekoliko godina nisu prekinuli skandaloznu istinu da Beograd NEMA književni časopis koji redovno izlazi. To nije bilo otkad se glavni grad opismenio! Ako ove godine nije određeno svim bibliotekama da imaju prvi put objavljene dve knjige Andrićevih eseja, ako po kazni piscima nisu otkupljena sabrana dela, ako bi se po prisustvu u spiskovima moglo zaključiti da se u Travniku rodio bolji pisac od Andrića, ako glavni urednik kulture misli da je njegov glavni posao da javno brine o svojim knjigama i da na ekranu vodi česte razgovore koje može obaviti u svojoj kući, ako na knjigama umesto grada u kojem su izašle piše ime ustanove, ako nam je u centru pinkovanje, zaista ima previše razloga da kulturu, po prirodi stvari, u svakom mandatu vode dobri advokati.

Koliko knjiga će sadržati treće kolo sabranih dela? Šta osećate dok prebrajate svoje naslove u nizu?

- U trećem kolu izlazi uskoro sedam knjiga dnevničkih svedočenja, iz dana u dan, o opštim pojavama i ličnom odnosu prema njima. Ono što osećam dok prebrajam svojih tridesetak knjiga u nizu jeste pitanje pred istinom da li sam uzaludno tako ukoričio svoj život i život stotina ljudi čije sam sudbine prikazao. O meni se isključivo govori kao piscu romana o rečima, ali uvek treba dodati da ništa nije jednako kao čovek i reč, da nema drugog živog stvora koji ume da kazuje svoju tugu ili radost, ono što čini čoveka čovekom. Reči su mostovi među ljudima. Ispod njih protiču reke sudbina i vekova. Da nije knjiga ne bi se znalo da ih je bilo. Kroz takve dokaze se nazire moj književni zavičaj koji nije samo u jednom mestu.

Šta je neophodno preduzeti kako bismo trajno očuvali svoj jezik i pismo?

- U narodima koji brinu o sebi i svom civilizacijskom usponu takvo pitanje je davno rešeno. Jezik je suština svakog naroda. Svaki jezik živi na svom pismu. To su večna pravila. Srbi ih dobro znaju, ali i najbolji ponekad dođu nespremni na čas istorije. Moramo osluškivati sopstvene reči i čitati ono što je najbolje tim rečima napisano. A Vukova ćirilica je zbog svoje jednostavnosti poželjno pismo za ceo svet. U zabludi su svi koji misle da nije tako. Imamo rukopisne knjige na ćirilici od jevanđelja iz 12. veka i štampane knjige od 15. veka. To je dovoljan dokaz da je ćirilica naše osnovno pismo.

Godine 2009. kada je Izdavački centar Matice srpske u Novom Sadu osnovao antologijsku ediciju "Deset vekova srpske književnosti" rekli ste da ona nastaje u želji da bude objavljeno ono što nedostaje našoj nacionalnoj kulturi. Da li je taj kapitalni poduhvat u potpunosti zaokružen?

- Urednički posao počeo sam u Somboru, nastavio u Matici srpskoj, SANU i Andrićevoj zadužbini. Svaka od ovih "stanica" mogla bi da bude tema za poseban razgovor. Zato ću izdvojiti šest serija u SANU, a u središtu su pristupne besede srpskih akademika od 1886. do danas. To je istovremeno sažeta istorija naše nauke i umetnosti, prikaz kako se "kalio" beogradski stil u pisanju i kazivanju, imenik ljudi koji su obeležili vekove. Kada smo pre petnaest godina u Izdavačkom centru Matice srpske pokrenuli Antologijsku ediciju Deset vekova srpske književnosti, sanjali smo da objavimo sto i pedeset knjiga, a sada smo taj zbir premašili i odabrali pisce za treću seriju. Odvajamo iz svakog razdoblja, na svim narečjima i oblicima srpskog jezika, knjige i pisce što su na najbolji način obeležili svoje vreme. Stigli smo od Svetog Save i narodne književnosti do naših savremenika.

Književnost ne zastajkuje, predviđa li se nastavak edicije?

- Posao se nastavlja, jer književnost na srpskom jeziku nema kraja. Taj poduhvat od nacionalnog značaja ne bismo mogli ostvariti bez podrške na republičkim, pokrajinskim i gradskim konkursima i bez stalnih pretplatnika. A kada smo u Andrićevoj zadužbini pre osam godina, posle raznih pokušaja i elaborata napisanih na više mesta, krenuli da o "svom trošku" objavljujemo kritičko izdanje Andrićevih dela, niko nije verovao da će ove godine profesorka Nestorović sa devet mladih saradnika taj veliki posao završiti. Sve su to takvi poduhvati da čovek ima pravo da bude zadovoljan što je njihov deo.

Šta je pokazao nedavni Međunarodni 67. sajam knjiga u Beogradu o položaju naše izdavačke delatnosti a šta govori o ukusu čitalaca?

- Svaki sajam knjiga se preseljava u kuće svojih posetilaca. Tamo nastavlja pravi život. Nikad nećemo moći da vidimo koliko je odjednom otvorenih stranica knjiga donetih sa beogradskog sajma. Kad bi se to moglo snimiti, dobili bismo sliku najveće svečanosti u ukupnoj kulturi. A slika sajamske svečanosti malo je drukčija. Izdavači su se ustajali na svojim mestima i takmiče se kako da istaknu svoju moć ili nemoć. Na velikom broju programa u salama koje nose imena poznatih pisaca samo poneko svrati od mladih ljudi koji pristižu u kolonama. Ali, to je još uvek najveći događaj u našoj kulturi i jedina smotra u kulturi koju u malo dana posete stotine hiljada ljudi.

U ovom vremenu poremećenih vrednosti kada ni školarci više ne čitaju lektiru od korica do korica već sažetke na internetu, ima li knjiga u štampanom obliku šansu da opstane?

- Svaki tehnološki pronalazak je proglašavan kao smrt knjige. I svaki takav pronalazak je knjiga pobedila. Tako je, jer je knjiga najveći čovekov pronalazak. Tako će biti dok bude ljudi.

Javne biblioteke negoduju povodom odluke resornog ministarstva da od 1. januara plaćaju po 15 dinara na pozajmljene publikacije i traže da ta odluka bude opozvana. Šta bi se dobilo a šta izgubilo doslednim sprovođenjem takve odluke?

- Knjiga živi dok se čita. Kao što čovek živi dok diše. Udariti porez na čitanje isto je kao kad bismo uveli porez na disanje. To je danak na pamet. Globiti čoveka koji čita i biblioteku kao kuću knjige ravno je početku primitivizma. Nadam se da nismo stigli u takvo stanje.

Juna ove godine ponovo ste izabrani za predsednika Upravnog odbora Zadužbine "Ivo Andrić". Aktuelna serija "Nobelovac" otvara i pitanje - zašto kasnimo sa ekranizacijama o dostignućima naših pisaca?

- Dramski umetnik Tihomir Stanić svojim likom i darom nije odmenio nadležne ustanove ali jeste postao jedna od njih. Televizijska serija nije došla odjednom. Stanić to priprema od onog dana kad je počeo da kao monodramu govori delove romana "Na Drini ćuprija". Ima tome više od dvadeset godina. Da bi čovek javno i verno prikazao nečiji život mora mu dati dobar deo svog života. Nije patetično jer je istinito. Andrić je odavno među nama i u svetskoj književnosti, jedini koji je učinio da srpski jezik dobije Nobelovu nagradu i bude preveden na pedeset jezika, ali je tek posle TV serije naglo porasla pažnja za njegovo delo. Ima dosta srpskih pisaca koji zaslužuju da se o njima snimaju serije i filmovi, i to je rađeno, ali nije uvek bilo "u rukama Mandušića Vuka"..

Neka pobedi znanje i pravda

U SANU 7. novembra biće birani novi redovni, dopisni i inostrani članovi. Akademija trenutno broji 116 članova. U čemu se ogleda važnost ovih izbora, osim što će članstvo biti brojnije?

- Od svakih izbora, bilo gde, uvek dobijamo manje no što smo očekivali. Možda će sada u SANU biti drukčije. Prema imeniku predloženih vidi se da će se glavna borba voditi između onih koji hoće da od oca sve ostane sinovima i onih koji hoće da od oca sve ostane i kćerima i sinovima. Nadam da će pobediti znanje i pravda. To je drugo ime za SANU.