LETOPIS JE KULTURNO DOBRO SRPSKOG NARODA: Raskošnom izložbom svedočanstava obeleženo 200 godina časopisa Matice srpske

To je o Letopis Matice srpske. U evropskim okvirima predstavlja najstariju živu književnu periodičnu publikaciju koja, bez značajnijih prekida, kontinuirano izlazi već dva veka.

Jubileju u čast, cele ove godine posvećen je niz svečanosti uključujući i juče otvorenu izložbu „Na stranicama Letopisa - Dva veka 1824 -2024“ koju su na predlog i po osnovnom konceptu upravnice Rukopisnog odeljenja Zorice Hadžić Radović priredili arhivisti tog odeljenja msr Alaksandra Jovanović i Vladimir Nikolić.Prvi put u ovakvom velikom obimu izložena su svedočanstva o trajanju Letopisa.

- Izbor arhivske građe časopisa trajućeg 200 godina,jeste period koji nas obavezuje da razmišljamo o kontinuitetu. To je kulturno dobro i izuzetan dar koji imamo kao narod. To potvrđuje i Sretenjski orden koji je Letopisu dodeljen ove godine.Postavka će trajati do kraja ove godine jer reč je o jubileju za svako poštovanje – kazala je Aleksandra Jovanović, navodeći da najstariji dokument postavke datira iz 1824. godine.

Reč je o zapisu osnivača i prvog urednika Georgija Magaraševića,novosadskog gimnazijskog profesora koji je ovaj časopis osmislio kao središnje mesto na kojem će biti „izlagani“ rezultati književnog i naučnog stvaralaštva kao što su jezik,književnost, istorija, religija, folklor i kultura srpskog naroda, ali i svih Slovena. Letopis je pokrenut u Novom Sadu pod nazivom Serbska letopis, a štampan je u Budimu.

Zahvalivši autorima izložbe,predsednik Matice srpske prof.dr Dragan Stanić ukazao je na mnogobrojna dokumenta,arhivalije i svedočanstva o kolektivnim poslovima na pripremi, uređivanju i objavljivanju Letopisa u različitim vremenima i okolnostima.

- Uz pomoć svih ovih dokumenata koji nisu bili objavljivani na stranicama Letopisa ali su ostavili tragove o njegovom dvovekovnom putovanju, čitalac i proučavalac dobija sliku iznutra. A,učesnici su bili mnogobrojni urednici, pisci saradnici, čitaoci, konsultanti, posrednici između urednika i pisaca - rekao je Stanić i definisao Letopis kao „veliku mobu, radnu akciju, skup kolektivnih trudbeničkih obreda u kojima se često uloga nekih dragocenih ljudi ne vidi“.

Najveću vrednost među izloženim arhivalijama,smatra prvi čovek Matice, imaju sačuvana pisma, pronađena u ogromnoj arhivi Letopisa. Među njima ima pravih malih bisera koje će vispreni književni istoričari umeti pametno da iskoriste,protumače i dovedu do nekih novih saznanja.

Tako u pismu od 6. maja 1926. godine, upućenom Marku Maletinu, Matičinom sekretaru i tadašnjem uredniku Letopisa, Ivo Andrić kao odgovor na poziv koji mu je uputio Veljko Petrović s predlogom za uspostavljanje trajnije saradnje sa Letopisom, nudi svoj tekst ali napominje da ne može da ga objavi pod svojim imenom „nego isključivo pod mojom uobičajenom šifrom RR“.

Ovaj dvostruki inicijal jedna je od najčešćih šifara koje je Andrić koristio prilikom objavljivanja svojih tekstova. Tekst kobjavljen je 1927. godine kada je u časopisu objavljen mali odlomak iz opširne briljantne narativne celine „Anikina vremena“. Bio je to prvi Andrićev prilog u Letopisu.

Od 14. decembra 1963. godine sačuvano je pismo Boška Petrovića, tadašnjeg urednika Letopisa, upućeno Petru Vujičiću u Poljsku, u Krakov. O tom gradu pošiljalac opisuje kulturološki veoma senzibilne redove, kako zaključuje Stanić.

„Nadam se da se dobro osećate u Krakovu čije se opšte atmosfere sećam kao otprilike atmosfere Zagreba. Tako nešto austrijsko,staro, što se raspada u nečem,nepoznato čijem,novom.“

Bila je to tipična, vijugava rečenica Petrovića koji takođe nagovara Vujičića da završi svoj započeti naučni rad ovim rečima: “Budite pametni pa napišite taj rad.To je nužnost koju čovek mora da prođe - slično vojsci, popravljanju zuba ili svakomesečnom šišanju“.

- Petrović i Vujičić su se kao uposlenici Matice srpske poznavali. Prvi je bio urednik u izdavaštvu a drugi radnik njene biblioteke, pa otuda je i takav ton u pismu delovao prirodno i shvatljivo - zaključuje Matičin predsednik.

Sasvim je drugačije intonirano pismo Milovana Danojlića, poslato urednicima 24 oktobra 1954. godine kada je pošiljalac imao svega 17 godina: „Šaljem ovih nekoliko pesama nadajući s eda ćete ih pročitati i ukoliko po kvalitetima zadovoljavaju, uvrstiti u jedan od sledećih brojeva“.

U postskriptumu mladi Danojlić dodaje da „ako stvari ne zadovoljavaju, a mislite da bi vredelo razgovarati, pišite mi na gornju adresu. To, ako praktikujete pisma“ - gospodstvenim tonom napisao je budući veliki književnik koji je došao iz svojih Ivanovaca u Beograd, tu se smestio, brinuo sam o sebi i sa velikim očekivanjima obraćao se uredništvu Letopisa.

Posebno je zanimljivo, čak i dramatično, pismo Aleksandra Tišme iz 1951. godine kojim se pošiljalac protivi ideji da Letopis umesto mesečno bude ubuduće objavljivan tromesečno. U svega četiri broja godišnje. Tišmina argumentacija, veoma britka i odlučna, bila je protiv nameravane provincijalizacije časopisa koju je „gurala“ tadašnja politička vrhuška kako bi „Letopisu trebalo dati karakter časipisa u prvom redu vojvođanskog.“

Tišma je, međutim, smatrao da bi takvo „sužavanje vidika“ imalo porazne rezultate. On se zalagao za opštejugoslovenski pristup. Opasnost za gubljenje letopisa, po Tišminom mišljenju bila bi veoma problematična jer Matica bi prestankom Letopisa kao mesečnika izgubila jedan od malobrojnih preostalih aduta za očuvanje ugleda svog i svojih saradnika.

Dilema o „vojvođanizaciji“ najstarijeg književnog časopisa razrešio je njegov naredni urednik Živan Milisavac tako što je podigao uređivačke kriterijume. Letopis su do dvovekovnog jubileja očuvala 34 urednika, računajući od osnovatelja Magaraševića do aktuelnog prvog čoveka časopisa Selimira Radulovića. Sačuvana je i Matica srpska, te će za dve godine i ona napuniti dvestotu godinu.