SVEDOCI KRAJA ČOVEČANSTVA: Intervju - Alfredo DŽar, gost 60. Oktobarskog salona, slavni čileanski umetnik i arhitekta sa adresom u NJujorku
BITI umetnik znači biti privilegovan, jer vam je društvo poverilo da promišljate svet. Ali, izbor problema na koje ćete reagovati i uperiti pažnju javnosti, sa sobom nosi i veliku odgovornost.
Foto Zoran Jovanović
Ovo, za "Novosti", tvrdi Alfredo Džar, svetski slavni čileanski umetnik, arhitekta i filmski stvaralac, sa adresom u Njujorku, jedan od najznačajnijih gostiju 60. Oktobarskog salona. Autor koji je čitav svoj opus posvetio pitanjima društvene nepravde i nejednakosti, statusu ugroženih i obespravljenih, u Dvorani kulturnog centra Beograda održao je javno predavanje-performans, pod nazivom "Stvari se raspadaju", a u okviru programa "Trag", čiji su kustosi Lorenco Balbi, direktor Muzeja moderne umetnosti u Bolonji i Dobrila Denegri, istoričarka umetnosti.
- Umetnost nudi mogućnost, ma koliko to zvuči naivno, da stvara neki bolji svet, i to je ono što pokušavam da radim - nastavlja sagovornik. - Nisam napravio ni jedno delo koje je plod mašte, već se svi radovi odnose na kontekst u kome živimo, probleme koji nas okružuju, bave se idejama.
Svojoj nedavno otvornoj izložbi u Centru za savremenu umetnost u Berlinu dao je naziv "Kraj sveta", za koji kaže da u sebi sadrži i provokaciju, ali...
- Ne sećam se goreg vremena od ovog. Mogu da tvrdim da smo zašli u izrazito mračno doba, jer sam živeo i pod Pinočeovom diktaturom i bio svedok genocida u Ruandi i mnogih drugih dramatičnih događaja. Dosegli smo do kraja sveta, a kada to kažem ne mislim na kraj planete, već na kraj čovečanstva i čovečnosti. Jer, u nekom normalnom svetu ne bismo nemo gledali kako svakodnevno gine toliko mnogo ljudi. I to se dešava svakodnevno, kako pogledamo u telefon, ili uključimo računar, pred nama se dešava genocid koji je nemoguće zaustaviti. Svedoci smo kraja čovečanstva.
Prema Džarovom mišljenju, u svetu više nema ni velikih ideja, jer, nema slobode govora:
- Čini se kao da je trend da se ubijaju i ljudi, i dobre ideje. Tu smo, gde smo i zato sam veoma pesimističan.
Jedna od radova ovaj autor je svojevremeno posvetio Antoniju Gramšiju, a na pitanje da li postoje nastavljači ideja, koje su u 20. veku razvijali levičarski mislioci poput njega, ili Herberta Markuzea, kaže:
- Upravo takvi filozofi danas nedostaju. Njihove bi ideje trebalo ponovo promisliti i prilagoditi sadašnjem trenutku. Izazov je odgovoriti na novostvoreno stanje, razumeti promašaje iz prošlosti i stvoriti efikasne zamisli. Nažalost, sve do sada se nisu pojavili lideri koji bi bili nosioci takvih ideja.
Među intelektualcima postoje oni koji ukazuju da svet može biti bolji, ali nisu toliko vidljivi, objašnjava:
- Važno je ne plašiti se od složenosti tumačenja sveta. Taj misleći deo sveta se mnogo udaljio od onog političkog. Politika nas je mizerno izdala, svojim neuspesima, korupcijom, lobiranjima uticajnih grupa, zastupanjem finasijskih interesa velikih korporacija...Tu više nema slobode. Kako je politika propala, na nama, nepolitičkom delu sveta je da delamo. Kristalno je jasno da narod želi jedno, a političari nešto sasvim drugo. Nismo ni na koji način povezani i zato nema napretka.
Potresli me ratovi na Balkanu
Foto: ljubaznošću umetnika
ČILE sam napustio početkom osamdesetih, jer me je diktatura gušila, cenzura je bila ogromna, više nisam mogao da dišem - priča Džar. - Tokom Pinočeovog režima, Jugoslavija, odnosno Srbija, bila je jedna od najvelikodušnijih zemalja koja je prihvatala naše izbeglice. Veoma su me zato potresli ratovi na Balkanu, to je bila velika tragedija. U Čileu imamo predstavnike svih bivših jugoslovenskih republika, najviše Hrvata, nešto manje Srba, ali ima i ostalih naroda. Od srpskih umetnika jedino sam u Njujorku lično upoznao Marinu Abramović, koja mi je i prijateljica.
U jednom od najpoznatijih radova Džar je stavio znak jednakosti između kulture i kapitala:
- Taj rad ima dva kontradiktorna tumačenja, a zasnovao sam ga na čuvenoj crnoj tabli Džozefa Bojsa na kojoj je napisao "umetnost = kapital". Njegovo pozitivno značenje leži u mom dubokom ubeđenju da je kultura naš najveći kapital. Život bez nje bio bi nepodnošljiv. Tom pozitivnom dimenzijom rada apelovao sam na njeno finasiranje, jer sam uveren da umetnici stvaraju nove modele mišljenja, neophodne u trenutku kada sve oko nas propada i ruši se. Ne samo politički, već i faktički, jer je i sama planeta na izdisaju, zbog globalnog zagrevanja i drugih stvari.
Drugo značenje tog rada, kako otkriva autor, je negativno:
- Jednakost između kulture i kapitala odnosi se na to što je za mnoge ljude umetnost deo luksuza. Oni kupuju umetnička dela kao investiciju, nešto što može da se skladišti i potom prodaje.
Jedan od Džarovih najpoznatijih projekata je papirni muzej u Švedskoj, u mestu Skoghal, koji je naparvio a potom - spalio: Foto: ljubaznošću umetnika
- Moj umetnički manifest je da ne preduzimam ništa, pre nego što dobro razumem situaciju, pa kreativni proces uvek započinjem istraživanjem. Tako sam otkrio da je u tom šumovitom predelu Švedske, grad nastao tako što je prvo nikla danas najveća fabrika papira na svetu. Uz nju su naselili 3.000 radnika i stvorili prvo naselje sa kućama, crkvom, bolnicom, prodavnicama... Godinama su se razvijali, bogatili život za sada već 150.000 stanovnika. Otvorili su bioskope, pozorišta, ali ne i muzej, ili gradsku galeriju.
Kako bi ih suočio sa tim šta muzej znači za zajednicu, odbio je novac za projekat od gradske uprave i obratio se upravnom odboru fabrike:
- Prihvatili su da finasiraju to zdanje od tetrapaka koga, inače, oni proizvode. Imalo je drvenu konstrukciju dužine 20, širine osam i visine šest metara. Napravili smo i veliko otvaranje na kome je čak svirao i orkestar fabrike hartije. Sledećeg dana smo ga spalili.
Otac i sin
OVAJ uvaženi umetnik je otac Nikolasa Džara, cenjenog i popularnog mladog muzičara:
- Dobili smo poziv iz Barselone da napravimo zajedničku operu, za koju će Nikolas pisati muziku i libreto, a ja režirati i raditi scenografiju. On je postao veoma poznati muzičar, a ja sam najponosniji otac na svetu. Do pre neku godinu su ga prepoznavali kao mog sina, a sada ističu da sam ja otac Nikolasa Džara.
Kako se za "Novosti" priseća, spaljivanju se suprotstavila grupa građana kojoj se dopala ideja da grad dobije muzej, dok su ekolozi pretili barikadama, jer im je bila namera da drvo sa građevine iskoriste za dečije igralište. Nagodili su se da Džaru dopuste da zaokruži svoju ideju, a on im je besplatno projektovao novo igralište:
- Posle sedam godina, nazvali su me predstavnici Skoghala, i to na moj rođendan, sa predlogom da im projektujem stalni muzej. Nažalost, zbog finasijske krize projekat je trenutno u zastoju, ali se nadamo nastavku radova, kako bi ga otvorili do 2028. godine.