POZORIŠNA KRITIKA: Muške suze u Antošinim "komedijama"

Niti je pseudonim tačno ime pisca, niti je Jakovljevićev tekst u vezi sa Čehovljevim dramama i pripovetkom. Apokrifno, mladi pisac, po ideji reditelja, Aleksandra Popovskog, koristi likove iz tekstova "Šala", "Prosidba", "Medved", "Tatjana Rjepina" i "Krčma na drumu" u cilju da prikaže majstorstvo, valjda, velikog pisca da svoje glasovite likove stavi u situacije da zbog ljubavi pate, plaču i umiru. To scensko istraživanje (ako treba naći bio kakvu vezu sa Čehonteom), Popovski je smestio u postapokaliptičnu radnju u urušenu krčmu na Glavnom drumu, u vreme neke konačne ćelijske oluje (scenograf Vanja Magić). Sveta koji znamo i mi i Čehov više nema, pa su i nastojanja individua, koji bi bolje naselili Beketov i Joneskov, nego Čehovljev svet, uzaludna u muci da se prave da su živi u normalnom, poznatom okruženju.

Vojin Ćetković, koji predvodi ovu bulumentu (igra Grigorija Stepanoviča Smirnova i Medveda) se dobro snalazi u bezobalnom žanru, uspešno dovodeći u vezu, sam sobom, Medveda iz Čehovljeve jednočinke u vezu sa Jakovljevićevom i rediteljevom predstavom.

Sanja Marković (Tatjana Rjepina i Dama u crnom) vrača, kune, čara i prorokuje svet bez Boga, u koji srljamo, ružni i rđavi, beznadni (opet Beket). Markovićeva se, jasno je, razvija u rasnu glumicu, jer poseduje moć da opravda svoje likove sopstvenom strašću, nažalost, neprimerenom za sumnjičavog, skromnog, tihog i višeznačnog A. P. Čehova. Nenad Jezdić, markantan, glasan (Hajdindej) je iz miljea Gogoljevih junaka, a u "Muškoj suzi" lik koji će stvoriti veoma slikovitog antijunaka, sa interesantnim obrtom identiteta, uprkos neprepoznatljivosti sa izvornikom. To se odnosi i na Miodraga Dragičevića (Gizmo), glumca koji jedini, čini se, može da odigra histeriju ovog veka na motivima sasvim drugačijeg dramskog prosedea. Iščašenost Zanzibara, krčmara na Glavnom drumu (Zoran Cvijanović), u krčmi koju je kataklizma već odnela, mala je studija (velikog) glumačkog umeća da suvereno vlada osećanjem mere, i kada ima priliku da se razmahne u parodiji i karikaturi, koju je David Jakovljević (uz mnogo vulgarnosti) utrpao u Čehovljev svet. Milena Živanović (Farfafusija, Starica, Marija Jegorovna), Teodora Dragićević (Vera) i Teodor Vinčić (Fikus), našli su pravi ton da budu zanimljivi u svojoj igri, ali bez mogućnosti da doprinesu smislu i razumevanju predstave.

Zašto se inventivni reditelji i njihovi saradnici ne bi upustili u avanturu da o suzama zalivenoj muškoj patnji sačine sopstveni tekst, makar i sa znanim likovima iz svetske drame, bez referisanja na pisca koji je, svedoče njegova pisma i sve što se o njemu zna, iz dna duše mrzeo "buku i bes" u interpretaciji svojih "komedija", to jasno govorio i o tome ostavio pisani trag?!

Pod "novim čitanjem" A. P. Čehova se, svakako, ne podrazumeva njegovo poništavanje.