PRIČE NAŠIH PREDAKA: Glumac Luka Jovanović DŽivdžanovski, autor predstave "Srpske bajke"

Mladi glumac, prvi put u drugačijoj (i to dvostrukoj) ulozi predstavu je zasnovao na umotvorinama naših predaka, uz maštovit pristup pripovedanju i modernu igru aktera na sceni.

- Još pri kraju Akademije poželeo sam da uradim predstavu za decu koja bi obuhvatila četiri najpoznatije srpske narodne priče. Dramski tekst napravljen je kao bajka o fiktivnom princu Dragutinu koji traži ruku princeze Jelisavete iz susednog kraljevstva. Kako to obično u umotvorinama biva, ona zahteva da joj budući mladoženja ispriča neku bajku koja će je zabaviti - objašnjava Luka Jovanović Dživdžanovski.

Nesigurnom princu, sluge predlažu da mu "na delu" pokažu kako se to radi. I dok jedan od njih pripoveda, ostali igraju likove zmajeva, aždaja, veštica, baba, đavola... Literarno tkivo pletu "U cara Trojana kozje uši", "Biberče", "Đavo i njegov sluga", kao i "Čudotvorni prsten".

- Publika je fantastično primila predstavu! Namera nam je bila da se deca (pa i stariji) upoznaju sa kulturnom baštinom,ali i da im naravučenija "odzvone" u glavi. Mališani su bili zatečeni, začuđeni, opčinjeni. Sve su pratili bez daha. Inače, nikada mi se nisu dopadale predstave za decu uz puno kreveljenja i gegova, s namerom da se pozorišnici "spuste" na dečji nivo, ne bi li im se tako približili - ističe Jovanović i dodaje: - Na našim scenama se uglavnom postavljaju strani pisci. Kada je o bajkama reč, obično su to Braća Grim ili Andersen. Kao da smo odlučili da nam sopstvena baština nije mnogo važna.

Naš sagovornik kaže da je svestan da srpske narodne umotvorine često nose surovost i sirovost života koji u vreme sveopšte "političke korektnosti" nisu poželjni:

- Pune su nekog misticizma, pomalo zastrašujuće. Ali, život nije cveće i decu ne treba puštati da žive u Diznilendu već da nauče da se ohrabre i snađu, prevaziđu prepreke. Na sceni je samo jedan tron koji simbolizuje srce i temelj porodice, ognjište oko kojeg se svi okupljaju. Namerno nismo pravili vizuelno bogatu predstavu, želeli smo da pokažemo da za ljudsko telo i mozak nema nepremostivih barijera, da je sve moguće.

Zanimljivo da je autor "Srpske bajke", uz glumu, veoma posvećen muzici. Svira gitaru, usnu harmoniku, bas, bubnjeve (frontmen je i grupe The Hatmires), pa se u predstavama pojavljuje i u svojstvu kompozitora ili izvođača:

- Ovog puta želeo sam da se čuje srednjovekovni, vizantijski ton, u skladu sa našom tradicijom. U predstavi svaka bajka ima svoju kompoziciju koja stvara dodatnu čaroliju, a muziku je komponovao Dimitrije Jocić. Za mene, lično, muzika je isto što i pozorište. Uzori su mi "Dženezis" i Frenk Zapa, koji su pravili teatar od svojih nastupa. Uostalom, sve je to mešavina istih stvari do kojih se dolazi na različite načine...

Za "Srpske bajke" Luka Jovanović Džindžanovski angažovao je studente treće godine Fakulteta za umetnost (odsek gluma) u Kosovskoj Mitrovici - Nikoliju Tričković, Janu Doder, Luku Labovića i Nikolu Markovića. Svi oni bili su na istom zadatku - da upoznaju decu sa fantastičnim bićima srpske mitologije, pomognu im da osete duh srednjovekovnog dvora, nauče i obnove reči, kao i pouke naših predaka, ali i da se slatko nasmeju avanturama junaka.