ZAČUDNO PONAŠANJE LJUDI I PRIZORI SVETA: Intervju - Nikita Milivojević, reditelj

- Čarli Čaplin je jedan od mojih omiljenih likova. Njegova biografija, život, filmovi, sve mi je neverovatno inspirativno i dugo vremena sam želeo da uradim nešto vezano za sve to - kaže na početku razgovora Nikita Milivojević. - Jedan od deset najdražih filmova mi je upravo City Lights ("Svetla velegrada"). Jedno vreme sam imao želju da možda sa Pozorištem na Terazijama uradim predstavu na temu Čarli Čaplina, ali iz nekih razloga sam ipak odustao. Srećom, ponekad se stvari tako slože da se, jednostavno, iznenadiš: desilo se da ta ideja posle mnogo godina ponovo oživi, ali na drugačiji način.

o Predstava "Čarli Čaplin - Svetla velegrada" radi se u koprodukciji sa nacionalnim teatrom iz Atine?

- Neće to biti klasičan mjuzikl. Predstava je bazirana na filmu, ali smo napravili određena pozorišna "prilagođenja", uneli neke nove elemente, detalje iz Čaplinove autobiografije i drugo. Što se tiče glavnog glumca, Prokopis Agatokleus trenutno je, verovatno, najbolji izbor na svetu za ulogu Čarli Čaplina. Mada je glumu završio u Atini, potiče sa Kipra. Sa njim sam radio u Nacionalnom teatru u Nikoziji. Igrao je u mojoj predstavi "Neprijatelj naroda", rađenoj po čuvenom Ibzenovom komadu. Inače, dve godine je sarađivao sa čuvenim grčkim koregrafom Dimitrisom Papajoanuom. Bio je u njegovoj trupi, tako da je ne samo da je izvanredan glumac već ima i savršen osećaj sa pokret.

o Proteklog vikenda vaša "Ćelava pevačica" u Šabačkom pozorištu proslavila je 30. rođendan, kao jedna od najdugovečnijih predstava ne samo u ovom teatru nego i Srbiji?

- Meni je sve vezano za "Ćelavu pevačicu" od samog početka potpuno "joneskovski"! Kada se setim kako je sve počelo, (prognoze su bile da to niko u Šapcu neće razumeti i da će predstava igrati najviše tri puta), mislim da ni u najluđem snu nisam mogao da zamislim da će biti najdugovečnija predstava u istoriji ovog pozorišta! To samo ide u prilog apsurdu koji postoji u komadu, ali i svetu u kojem živimo i koji nikada nije moguće do kraja razumeti. U svakom slučaju, ako bi trebalo da izdvajim neke vrlo važne stvari koje su mi se desile, za sve ove godine, u pozorištu, "Ćelava pevačica" bi svakako morala da bude jedna od njih.

o Ne samo zbog njene dugovečnosti?

- "Ćelava pevačica" za mene je bila značajna, pre svega, zbog toga što sam tada s njom naučio i nešto novo o sebi, formirao nekako sigurnije sopstveni način rada, razvio svoj stil. Verujem da je jedan od razloga ogromnog uspeha predstave bio i sav taj apsurd i vrlo uvrnut joneskovski humor. Mislim da je došao u pravom trenutku... I inače, njen pozorišni jezik bio je prilično drugačiji od većine ostalih, u to vreme.

o Ističete da je ona nastala u jednom posebnom vremenu?

- Naša stvarnost je devedesetih godina, bila potpuno neshvatljiva. Neko sveopšte ludilo na sve strane, nesklad, odsustvo logike u svemu. Potpuni slom. A sve to dešavalo se pred licem sveopšte bede koja nas je okruživala. Mislim na rat, inflaciju. Svet oko nas, definitivno, bio je izleteo iz koloseka. Govoreći jednom prilikom u svojim sećanjima o "Ćelavoj pevačici", Jonesko je kazao: "Rekli su da je to kritika građanskog pozorišta, parodija na građansko društvo. Ali ne, to je nešto sasvim drugo. Bila je to moja začuđenost pred ponašanjem ljudi i pred prizorom sveta". To je bilo upravo osećanje koje sam tada imao. Sav taj košmarni život koji je odjednom nastao, sve oko mene bilo je upravo ta joneskovska "začuđenost" nad svim i svačim što smo živeli devedesetih godina. Bio je to i nekakav osnovni motiv da radim "Ćelavu pevačicu". Ono što mislim da je sada mnogo zanimljivije, jeste da sam i dalje jednako "začuđen", čak i više, nad raznim prizorima sveta i ponašanjem ljudi kojima sam okružen, mada je prošlo 30 godina. Toliko se ponekad čudim svemu što me okružuje da mi se Jonesko čini kao vrlo "realistički" pisac.

o Nedavno se završio 58. Bitef, čiji ste umetnički direktor i selektor poslednje dve godine. Kako ocenjujete njegove ovogodišnje domete?

- Uspešan (ili neuspešan) festival je nešto što se uvek sagledava iz različitih perspektiva: kroz reakcije publike, kritike, posećenost i slično. Najvažnije su, naravno, predstave jer one pokreću sve ove aspekete. Mi smo u Bitefu iz dana u dan pratili sve parametre. Sada, pošto je festival završen, mogu da govorim na osnovu činjenica koje imamo u vezi sa svakim njegovim segmentom. I kada se sve uzme u obzir, ovogodišnji Bitef je među najboljima unazad mnogo godina. Ako bi trebalo nešto posebno da izdvojim, onda bi to, pre svega, bio određeni zaokret u programu festivala.

o Na šta, konkretno, mislite?

- Mislim da je očigledno kako je festival izborom predstava uputio jedan drugačiji poziv publici. Verujem da Bitef ne sme da bude nešto što odbija publiku, niti da bude takozvani elitni festival. Jer, za prosečnog gledaoca to uglavnom podrazumeva neku vrstu "intelektualnog", nerazumljivog, hermetičnog pozorišta za vrlo mali broj ljudi. Posledica ovakvog predubeđenja je da običnog gledaoca Bitef asocira na nešto što nije za njega. I odbija ga. Raznovrsnost programa 58. izdanja je jedan drugačiji poziv publici. Između ostalog, pokazuje da je moguće pomiriti razne stvari u pozorištu.

o Šta ste "pomirili" u svom ovogodišnjem selektorskom konceptu?

- Pokazali smo da predstave istovremeno mogu biti inovativne (ali i zanimljive), razumljive, uzbudljive. Da smo uspeli u svom naumu dokaz je da imamo posećenost veću nego godinama unazad i reakcije koje su prevazišle i naša očekivanja. Naročito je očigledano da je ogroman broj mladih ljudi ponovo na Bitefu. Gledaju predstave i prisustvuju "okruglim stolovima", koji su takođe potpuno promenili svoju formu - neformalni su, interaktivni na drugačiji način. Što se tiče nagrada, ne bi trebalo da ih komentarišem, ali moram da kažem da bi moj lični izbor priznanja ove godine bio sasvim drugačiji ... Naravno, različiti smo. Svako ima pravo na svoje mišljenje, naročito žiri.