KAD ULOGA LEGNE KAO RUKAVICA: Nela Mihailović o ulozi Soje u "Udovici" živog čoveka", ženama u Kovačevićevim komedijama, porodici

Prvakinji Drame Narodnog pozorišta biće to četvrta predstava sa potpisom istog autora: trenutno je Danica u "Balkanskom špijunu" i Julka u "Urnebesnoj tragediji" na matičnoj sceni, igrala je u kruševačkoj "Zvezdanoj prašini", a od sada je i Soja u Zvezdara teatru. Divan dar za glumicu (koja je ovih dana obeležila 30 godina stalnog angažmana u nacionalnom teatru) od samog pisca, za koga kaže da ima utisak da baš za nju piše...

o Šta je tako prijemčivo i neodoljivo u njegovim likovima?

- Duško stvara izuzetno jake karakterne likove u kojima se lako pronalazi svaki daroviti glumac. Još na premijeri "Urnebesne tragedije" rekao mi je da piše komad u kome bi voleo da igram - kaže Nela Mihailović. -  Kad su počele probe, postavljao se nekako sam od sebe, jer Kovačević svojim indikacijama kao da ispisuje mizanscen. Već su na papiru "organski" oživeli likovi, on zaista "kroji odelo za glumca" i pomaže mu da ulogu navuče kao rukavicu. A onda napravi dobru podelu i, nekako, komad počinje sam da se igra.

o Ako uporedite Danicu, Julku i Soju, o kakvim se ženama radi?

- Sve tri su jake žene. U piščevim komadima mnogo je ljubavi među supružnicima. Govorim o Iliji i Danici, Julki i Kosti, Soji i Vojinu. Ove dve poslednje, poprilično su na ivici razuma. Kako nam je Duško često govorio, njegovi junaci su ljudi slabih živaca, što je posledica društva u kome živimo. Ali, sve tri su porodične, vole svoje muževe i bore se sa teškim sudbinama i problemima. Soja bije bitku sa nemogućnošću da pomogne ćerki koja je veoma bolesna. O svemu drugom priča, osim o onome što bi trebalo. Logoreična je, duhovita, oštra na jeziku. Ipak, na pogrešan način pokušava da prevaziđe svoju muku. Na trenutke ne nailazi na ćerkino razumevanje, pošto se od života pogrešno brani. Inače, sve moje junakinje su ranjive. Čak i Danica, zdravorazumska žena, pada pod uticaj lude ideje svoga muža. Soja, pak, ima rečenicu: "Bože, koliko me nervira ovaj Vojin. Ceo život trčim za njim, a nikako da ga stignem." Kad se posvađa s mužem, uzme pikslu i gađa ga. Ne zanima je gde će ta piksla završiti. Julka i Soja su veoma temperamentne, Danica je svedenija: dugo je vodi razum, uprkos tome, na kraju izgovori svom detetu: "Izađi mi iz kuće ako ne veruješ ocu"...

o Zašto je Sojina ćerka "udovica živog čoveka"?

- Jer je za nju mrtav od trenutka kada je udari. U kući je njegova fotografija sa crnim florom, mada publika od početka zna da je živ. Kad otac sazna za batine, uzima stvar u svoje ruke i oslobađa ćerku od nasilnika. Vojinov zet se ne pojavljuje u predstavi. Kao i u ostalim Duškovim komadima, najveći negativci nikad nisu na sceni a sve se vrti oko njih.

o Otac je ovde zaštitnička figura, u životu je ponekad i sam nasilnik?

- U mojoj postavci života i pravih vrednosti, on mora da ima zaštitničku ulogu. Duško piše da je otac glava kuće, kojoj je majka vrat. Uvek bi tako trebalo da bude, ali sve češće "zaštitnik" postaje nasilnik. To nas sapliće na svakom koraku. Kad ujutru uključimo televizor ili otvorimo društvene mreže, nasilje na sve strane. Duboko verujem da ga je bilo i ranije, samo se o tome nije govorilo, čak i u patrijarhalnom sistemu čiji sam veliki pobornik. Moj otac je bio snažna, muška figura u kući, živeo je sa četiri žene: majkom, ženom i dve ćerke. I celo moje vaspitanje oslonjeno je na takav sistem vrednosti i tako uređenu porodicu.

o Često je nasilnik i sam "žrtva" neke frustracije. Gde su uzroci?

- Svuda oko nas. Pre svega, u neuređenosti društva u kome živimo. Poremetile su se neke osnovne, moralne i druge vrednosti. Nemamo čvrste noge na kojima stojimo. Nemamo ni kulturu. Budžeti se smanjuju, zaboravljamo da je umetnost duhovna hrana.

o Odrastali ste u kući sa bakom, danas stari sve ređe ostaju u zajednici sa potomcima?

- Mnogo smo izgubili zbog toga. Bila sam unuka i ćerka, onda majka, sada svoju majku gledam kao baku. Velika je istina da decu vaspitavaju roditelji, a deke i bake treba samo da daju ljubav. Starost je teška sama po sebi, fizički si sve nemoćniji. Nije lako podnositi godine kad osetiš da se gasiš. Ali, još je gore ako ti oduzmu dostojanstvo i pravo na minimum pristojnog života, što društvo čini ako ih tretira kao teret koji više ništa ne može da mu doprinose.

o Ponekad ih tako tretira i sama porodica?

- To je još tužnije. Ne razumem takve ljude... Kad postaneš majka, počneš da radiš sve što je radila tvoja i njena majka, pa i ono što te nerviralo dok si bio dete. I sama izgovaram onu čuvenu rečenicu: "Videćete, kad jednom budete imale svoju decu". Znam da će me ćerke jednog dana razumeti. To je ono što se prenosi sa kolena na koleno - ljubav, iskustvo i sistem vrednosti.

o Ćerka Marta je krenula vašim putem, upisala je ove godine FDU. Kakve ste joj savete dali?

- Da traje, bude uporna i izbori se sa svim alama koje ovaj posao donosi. Ojačaće i biće srećna. Inače, nije mi dala da prisustvujem završnom delu prijemnog. Kada je izašao spisak primljenih studenata, na identičnom mestu kao i pre 34 godine kada sam ja upisala, pitala sam je mogu li da odem i vidim joj ime na oglasnoj tabli. Bio je to čaroban trenutak, ispostavilo se da Marta ima i časove u istoj učionici. Ja svim mladim ljudima dajem isti savet: da budu istrajni u ostvarenju svojih snova i jako, jako strpljivi. Predani svom poslu do kraja, sa velikom verom da će na kraju stići do svog cilja. Od svega, možda je strpljenje najznačajnije. Sačekati svoj trenutak. Nije važno da bljesneš u trenutku nego da dugo traješ. Svojim najvećim uspehom smatram činjenicu što trajem već 30 godina.

o Glumci imaju svoje trenutke opuštanja. Čula sam da ansambl "Ženskog orkestra" ima nezaboravne žurke posle svakog izvođenja?

- U predstavi je šest divnih žena, podržane sa dvojicom sjajnih muškaraca, Vukom Kostićem i Banetom Tomaševićem. "Ženski orkestar" je na repertoaru već 12 godina, nastajao je na improvizaciji, tako i nastavlja, od predstave do predstave, u zavisnosti od publike. Zato od svega najviše volim pozorište:osećaš publiku kako diše, kako te prati, "čuješ" tišinu kao što čuješ smeh i aplauz. Posle svakog izvođenja imamo druženje koje se pretvora u veliku žurku. Čak su počeli ljudi da nam na nju dolaze, nezavisno od predstave. Retki su trenuci takve povezanosti jedne ekipe, kao da je svako izvođenje premijera - uvek se završi sa slavljem.

o Imate i omiljene pesme koje tada slušate?

- Jedna od meni najdražih je "Kao so u moru" Aleksandre Radović. Kada smo slavili stotu predstavu, moje drage koleginice priredile su mi veliko iznenađenje. Imam svoje mesto za šankom u klubu pozorišta, čak i pločicu sa imenom. Posle predstave rekla mi je Bojana Stefanović: "Izvini, Nela, neko sedi na tvom mestu, nadam se da se ne ljutiš". Prilazim s leđa, a okreće se - Aleksandra Radović. Uživo mi je otpevala pesmu, bio je to poseban događaj.

o Duško je rekao da uvek bira glumce, pa i za "Udovicu", po istoj krvnoj krupi. Kako se to oseti?

- Rekoh, veliki reditelji znaju da naprave podelu. Uz dar, mislim da smo svi dobri ljudi. Nismo namrgođeni, ništa ne radimo iz nervoze ili histerije. Duško voli da spoji ekipu s kojom lako radi, sličnog karaktera. Ispostavilo se da je i ovog puta bio u pravu. Mnogo je tome i sam doprineo, pokazujući veliku nežnost i ljubav prema glumcima. Beskarajno je i duhovit, pa je svaka proba bila praznik sa mnogo smeha.