POZORIŠNA KRITIKA: Aktivisti bez traga nestali - 58. BITEF
OSIM činjenice da su supružnici, aktivisti, "zviždači" ekološkog pokreta nađeni mrtvi u svom stanu, ništa više nije izvesno, ni u pogledu njihovih života, ni u vezi sa dramom, koja je potpisana pseudonimom Rouz Selavi (britanska autorka ne želi da se identifikuje).
foto privatna arhiva
Likvidirani su imali i četvorogodišnje dete. Istog dana, neko dete te starosti je dato hraniteljima. Reditelj, Jan Krmelj (Mestno Gledališče, Ljubljana), vešto prepliće naraciju sa dramskim scenama, uz obilje dokumenata, koji rekonstruišu, koliko i intervjui retkih poznanika aktivista, kako su živeli i kako ih je sredina tretirala.
Sama autorka, u predstavi Lusi, pripoveda o sopstvenom trnovitom putu da sazna bilo šta o dvoje ljudi, o kojima su podaci izbrisani sa interneta, kao da nisu živeli. Zaslugom reditelja (dramaturg Petra Pogorevc), ovo je horor, nije samo saspens, tema o kojoj je opasno govoriti, jer zadire u biće "duboke države" i obavijena je službenim i kriminalnim tajnama, čije otkrivanje je opasno po život. Iako na 58. Bitefu ima previše tekstova o terijama zavere, autorka "Pukotine" je, učinila korak napred i prišla veoma blizu istini - sam život je zavera, a između njegovog realnog, večno problematičnog trajanja i umetničke poruke zjapi ambis, a ne samo pukotina. Zaverenici žive u sve većoj izolaciji, snimajući dokumentarce o uništavanju prirode i pretnji zagađenja po golu egzistenciju. Napolju besne surovi kapitalizam, pogubna politika, smrtonosni kovid, razorno licemerje...
Dramska naracija Jana Krmelja samo liči na preplitanje stvarnosti i igre, a zapravo je intimni tok iluzije dvoje aktera, od početka do kraja, od sastanka "na neviđeno", zajedničkog života, teškog začeća, do snevanja popravke sveta, uništenog nebrigom i lošim namerama, pre zlodela. Akteri nas vode kroz njihovu svest i podsvest, pa je mogućno doznati i šta im je namera, i kako je ona brutalno poništena. Konclogor u kome živimo, po njih je postao upravo to. Izolovani, sklonjeni, ućutkani, gladni i u bedi, dočekali su, paradoksalno, kraj ne od otrova, već od metka neke službe. U pitanju je eksperiment, na sceni predstave "Pukotina" (scenograf Lin Japelj) i od početka je jasno da zamorci neće preživeti. Akteri u predstavi (Ajda Smreker, Dijana Kolenc, Jernej Gašperin i Boris Kerč) uverljivo se poigravaju realizmom i dekonstrukcijom, podjednako istinitim. Dramska igra, delovi rekonstruisanog života pogubljenih aktivista su predstavljeni emotivno, intima je postala izvrstan kontrapunkt otuđenosti ljudi oko njih, a metafora gerijatrije, sa svim degenerativnim procesima ovog doba, gde aktiivistkinja radi kao medicinska sestra, zgušnjava simboliku kraja sveta, koji je, mi znamo to, za njih izvestan. Mada "Pukotina" nije velika predstava, niti joj je domet preterano dalek, njen kvalitet je najviše u prikazu pojedinačne sudbine, žrtvovane za opšte dobro. Intimno, lično, političko, kriminalno - pravac je kojim je Jan Krmelj sigurnom rukom postavio scenosled sunovrata planete i nas pojedinačno, kako je i autorka to zamislila. Lična sudbina je nadrasla opštu. I to je pravilno. Svaki rat je težak tek kad prođe kroz tvoje dvorište.