TUŽNO POREPISIVANJE ŽIVOTA, SA MALO HUMORA: Praizvedba "Udovica živog čoveka" Dušana Kovačevića na 40.rođendan Zvezdara teatra

- Ovde sam više od polovine života, pre toga sam 15 godina proveo u Ateljeu 212. To su moje dve kuće, tamo sam počeo da radim, ovde završavam - kaže Dušan Kovačević. - Inače, priča je skrivena u samom naslovu i podnaslovu. "Udovica živog čoveka" je malo ironičan naslov, ali kad budete gledali predstavu videćete da je dosta tačan. Podnaslov je još indikativniji - "Prepisivanje života". Priča o jednom događaju u koji je upleteno nekoliko tokova, a manje - više sve su priče o nasilju. U svim mojim komadima reč je o ugroženosti čoveka ili porodice od neke vrste nasilja, da li državnog aparata ili grupe koja vrši prisilu.

U ovom (kao i ostalim njegovim delima), ističe Kovačević, kad država ne radi svoj posao, ljudi preuzimaju ulogu države.

- To se zove običajno pravo. Već je to postalo epidemija kod nas, posebno nad ženama. I ne samo ženama, nego generalno nad slabijem. Skriveno nasilje je gore od vidljivog, još je teže fizičko od psihičkog. Tako i ide, od udarca do reči. Već godinama, bar jednom nedeljno, slušamo istu priču. Kad se žrtva žali, služba ne reaguje ili čak štiti nasilnika ( često su to uniformisana lica kojima niko ništa ne može), pa se desi da neko privatno rešava problem. Grublja varijanta je krvna osveta... Sve ovo što pričam bilo bi užasno, da kao u svim mojim dramama i filmovima nije začinjeno komedijom. Kod nas je običaj da se ispriča lep vic na sahrani, da ne bude baš tužno...Trudio sam se da ova priča liči na život danas.

Kako kaže Kovačević, u ovom komadu je želeo (pošto ne zna koliko će još da piše) da napiše sve što zna.

- Ako se, u međuvremenu, još nečeg setim, napisaću - našalio se pisac. - Moja teorija je da tekst mora da se napiše i odigra tako da ga podjednako gledaju, razumeju i vole, čistač obuće i profesor univerziteta. Ne može da se pravi ni jedna vrsta kompromisa i kaže "on ne razume zato što nije školovan". Ja o tome vodim računa od mog prvog komada do danas. Isključivo poštujem kauzalnu dramaturgiju: ako se nešto pojavi, mora da se igra i kasnije. Likovi su uslovljeni drugim likovima, sa jedinstvom vremena i radnje, što je poprilično teško raditi.Ali, kad dođete do rešenja ,to je zadovoljstvo. Publika za nepuna dva sata odgleda sudbinu jedne porodice ili društva, prisustvujući predstavi ne kao pozorišnom činu, nego kao svedok događaja...

Kovačević objašnjava da u početku ne zna šta će napisati. Ima ideju koja je okosnica,ali je važno da sam sebi može komad da prepriča u jednoj rečenici.

- Čim imam tri rečenice, znači da imam neki problem! Zato je poslednja verzija "Udovice" jedanaesta. Toliko sam puta prolazio kroz tekst. E, onda gledam kako da se budući glumci u ulogama lakše osećaju. To je kao da im šijete odela.